Jelena Petrović je učenica 8. razreda Osnovne škole „Borivoje Ž. Milojević“ iz Krupnja i sa svojom pričom na temu „Miris dunje na ormaru“ osvojila je 1. mesto na istoimenom literarnom konkursu koji je raspisao sajt MojeDete. Uživajte u njenoj priči!
Miris dunje na ormaru
Dan poslednji dođe, sumrak se spusti iza brda. Beli oblak prođe, zasija zvezda i u sutonu mekom jedna duša zaspa. Kroz kuću se širi miris tamjana. I dalјe se oseća miris dunja sa dedinog ormara, ali ga miris tamjana i tek upalјene sveće sve više guše.
Bila je nedelјa, jedan sat popodne. Deda i ja gledamo emisiju „Balkanskom ulicom“. Dobro se sećam, voditelјka Vesna Dedić postavlјa pitanje gostu Velimiru Bati Živojinoviću, pitanje o životu. Deda pažlјivo sluša i u nekom trenutku suza suzu stiže. Pruža mi dunju koju je držao u ruci i izgovara te teške reči, da je i njegov kraj sve bliži. „Ma, šta ti je, kapetane“, tako sam ga zvala, „tvoja lađa i dalјe plovi!“ A on progovori kroz tihi jauk svoje duše: „Dajem ti ovu dunju da ti krasi ormar. Tebi, mojoj devojčici, mojoj Jeleni“. A znao je šta treba, a šta ne treba. Znao je da me nauči, da me nauči da budem dobar čovek.
Ne znam kako, ali bio je u pravu. Poslednji put sam ga videla tog dana na kapiji, gde me je ispratio. Sutradan je stigla vest da je umro. Putuj, kapetane, putuj jer si iza sebe ostavio mnogo više od anegdota. Tog dana se nisam oprostila od tebe, samo smo počeli neki novi vid komunikacije. Sada znam nešto najvažnije, znam, kapetane, sve znam. Čak znam i zašto si mi svakoga jutra donosio sveže ubrane dunje, koje bi mirisale celom kućom. A znaš, kapetane, sad i sama onako, po navici, berem te dunje koje mirišu celom kućom. I obećavam ti, da ću to uvek raditi i pričati svojoj deci o tebi, o dunjama, o njihovom opojnom mirisu. O tom mirisu koji mi se uvukao u kosu, u odeću, u život.
Sećam se, nedaleko od kuće nalazila se kafana u koju bi me deda često vodio. Sedamo u kafanu, dolazi konobar, koji već sve zna: za dedu pivo, za mene gusti sok od jagode. A deda se diže i naručuje pesmu „Oj, Jelena“. Gledam ga onako veselog i trudim se da zapamtim svaki njegov pokret, svaki njegov osmeh. Gledam ga, peva, pušta suze radosnice, grli me i steže sve jače.
A evo, i ove noći silazi sumrak i svet postaje hladniji. Sedim pokraj dunje i prisećam se. Deda mi je pričao kako su njegov drug i on zasadili tu dunju kao obeležje njihovog drugarstva. Pokrivam se njegovim starinskim kaputom i dalјe osećam svežinu i njegov miris. Ogrćem kaput da se ovako umorna i pokisla ne prehladim od studeni svog straha i samoće.
Naviru mi drage uspomene dok sviram melodiju na mandolini. Eh, kad bi sada mogao da čuje ove tužne zvuke, dok kroz polјe zlatnog žita miris dunje odjekuje.
