Početna Porodica Deca za decu Miris dunje na ormaru – Jovana Glišić (6. razred)

Miris dunje na ormaru – Jovana Glišić (6. razred)

69
0
PODELI

Priču “Miris dunje na ormaru” poslala nam je Jovana Glišić učenica 6. razreda Osnovne škole „Milorad Mića Marković“, iz Male Ivanče. Jovana nam je poslala svoju priču u okviru istoimenog konkursa koji je raspisao sajt MojeDete.

Miris dunje na ormaru

Lete moji bezbrižni dečiji dani. Smenjuju se jedan za drugim… Nisam više malo dete, nisam ni  odrasla devojka..Još sam u stanju da hodam, trčim i jurim kao bez glave. Da igram žmurke. Igram se u pesku! Pravim sitne gluposti! Znam, to neću moći doveka. Zato se trudim da svoje detinjstvo iskoristim maksimalno…

Živim ušuškana u toplotu porodičnog gnezda, i čini mi se, niko mi ništa ne može…Sanjam bezbrižna svoje dečije snove, nevine i plave… Ipak, znam ko sam. Znam svoje korene.Znam svoje poreklo… Znam kuda idem.

Nosim svoje poreklo duboko u sebi. Ja sam Šumadinka. Ja sam dete poniklo iz opanka. Odgajana uz zvuke harmonike i frule. Uz miris toplog, tek uzavrelog mleka. Uz miris tek pokošene livade… Uz miris dunja sa ormana…

Čudno je koliko mi se taj miris, miris dunja,  urezao u sećanje. Uvukao se u moje pore…

Da, bila sam mala ali neka sećanja ostaju urezana u sećanju. Ona su putokaz!

Sećam se… Rano izjutra kretali smo put malog sela u kome je živela moja prabaka.Da zajedno sa njom proslavimo njenu krsnu slavu. Našu krsnu slavu. Da se pomolimo svom svecu.Konačno, da prabaki ulepšamo samotne i jednolične staračke dane. Bar na kratko!

Sećam se te  prabakine stare kuće. Blatare. Okrečene u belo. Naherio se krov a iz dimnjaka kulјa gusti sivi  dim. Mirišu nagoreli uglјen i drvo. Kuću obavija gusta magla…

Ulazimo promrzli unutra. Toplo je. Ne zemlјanom podu rastrte krpare. Na neravnim, kao mleko belim,  zidovima, okačene uramlјene slike. Zeleni, drveni ramovi a oko njih izveženi peškiri. Uštirkani. Od zida belјi. Veženi rukom moje prabake. Doneti kao njena devojačka sprema nekada davno kada se udavala za mog  pradedu.

Centralno mesto na zidu zauzima ikona Sv. Đorđa, kome smo došli da odamo poštu, da mu se pomolimo.

Pored ikone gori zapalјeno kandilo.

Na zidu,  svoje mesto  našla i venčana slika prabakina i pradekina. Crni se bakina kosa na slici, kao zift. Pletenice pale preko grudi. Rumene se obraze. Pradeka ima duge, crne brkove i i talasastu crnu kosu. Srećni stoje jedno kraj drugog.

Pored njihove venčane slike, ređaju se, u manjim ramovima, slike njihove dece; njih četvoro. Moj deda, njegova dva brata, sestra… Nјihove porodice… Mi, njihovi unuci…

Na stolu gori slavska sveća. Pored nje, činija sa žitom. Miriše žito na vanil-šećer, cimet i muskatni orah. Pored slavske sveće i žita stoji  ukrašeni slavski kolač koji je prabaka zamesela ranom zorom. Razni ukrasi na njemu. Klas pšenice, golub, grozd… Za zdravlјe, sreću, napredak. Utisnuta četira crkvena slova.  Na stolu stoje još i  razne đakonije… Urmašice, vanilice, salčići… Starinski kolači koje nećete naći u poslastičarnici. Pečenje… Mirisna supa… Sarma! I slatko od dunja.

Na vrhu drvenog ormana, kredenca, poređane žute dunje…

Tražila sam da prabaka skine dunja sa kredenca.Mirisala sam ih, okretala ih u rukama, sve dokle god mi ruke ne bi zamirisale na žute, mirisne dunje…

Mešao se miris žutih dunja sa mirisom tamjana i mirisom voska….

Ipak prabakinu krsnu slavu i nju samu, moju prabaku, najviše pamtim po  mirisu dunja…Dunje na ormanu, slatko od dunja, slatkiši od dunja…

Ceo dan smo dočekivali goste, smejali se… Grejala nas je toplota šporeta. Još više prabakina lјuba. Sijale su njene oči nekim čudesnim sjajem…

Uveče smo spavali kod nje a ona nas je dugo u noć mazila svojim staračkim, smežurenim rukama i pričala nam priče o davnim vremenima.O ratu, gladi, nemaštini…Ali i o mladosti, lјubavi, porodici, slozi…

Baka je pričala a ja sam glave zaronjene u mekani perjani jastuk što je mirisao na lavandu slušala njene priče  i bezbrižna tonula u san…

Mirisale su dunja sa ormana…

Opet je jesen. Bliži se prabakina slava. Samo, prabake više nema. Jednog jutra su mi rekli da je prabaka otišla na neko bolјe mesto…

Sa setom se, sada,  sećam prabakinih toplih očiju. Staračkih ruku… Milog glasa… I opet mi, kao i onih zimskih noći kad sam bila sasvim, sasvim mala zamirišu dunje sa ormana…

Znam, to me prabaka čuva….

 

OSTAVITE ODGOVOR