Nađa Nikić je učenica 3. razreda Osnovne škole „Dimitrije Todorović Kaplar“ u Knjaževcu. Predstavila nam se svojom pričom “Miris dunje na ormaru”, a u okviru istoimenog konkursa koji je raspisao sajt MojeDete. Uživajte!
Miris dunje na ormaru
Jednoga dana mama mi reče: „Napiši, kćeri, nešto na temu „Miris dunje na ormaru“, za konkurs. Ja se, baš, zbunim. „Mama, pa zar deca mogu da se stave na ormar?“ Sad se i mama zbuni. „Naravno da ne mogu! A, zašto to pitaš?“ „Pa, mama, Dunja je čovek. To je moja drugarica Dunja. Kako onda da bude na ormaru?“ Kako se samo slatko nasmejala mama: „Eh, Nađa, Nađa, šta tebi sve pada na pamet! Zar ti ne znaš šta je dunja?“ „Kako ne znam, Dunja je moja drugarica iz odelјenja. A i naša komšinica je Dunja, iz one lepe kuće do nas.“
Mamino lice je bilo i dalјe nasmejano: „Dunja je jedna lepa, žuta voćka, Nađa! Moja baka ih je uvek držala na ormaru. Cela je kuća mirisala na njih. Eh, kad se samo setim kako smo voleli brat i ja da idemo kod bake i baš u tu sobu sa dunjama na ormaru. Baka je brižlјivo stavlјala dunje „da ne padnu i ne ugnjile se, onda će brzo da se pokvare“. I kao da ih je spremala za izložbu – brisala ih je mekom, belom krpom i ređala na ormaru. Između svake dve postavlјala je neki predmet koji je donela sa sela: staru lapmu „petrolejku“, tešku peglu „na žar“, ručni mlin za kafu…
I sada osećam miris dunja u nosu i toplinu bakine sobe. Sačekaj, čini mi se da imam jednu fotografiju bake u toj njenoj sobi sa dunjama na ormaru.“ Stare fotografije mama je čuvala u jednom tamno žutom koferu. Otvarala ga je nežno kao da je u njemu najveće blago. „To su uspomene, kćeri!“ – zapamtila sam da je uvek govorila kada je otvarala taj kofer. Ne razumem baš najbolјe tu reč, ali osećam da je u pitanju nešto lepo i posebno, kada mami lice uvek zasija kada gleda crno – bele fotografije iz tamno žutog kofera.
„Evo je! Znala sam da je imam! Vidi, Nađa, najbolјu baku na svetu, najlepši stari ormar sa najmirisnijim, žutim dunjama, od kojih se pravi najukusniji kompot na svetu!“ Uzela sam fotografiju, crno – belu i videla slatku bakicu, koja se smešila isto kao moja mama. Videla sam taj čarobni ormar i te „najmirisnije žute“ dunje. Bile su sive na slici, ali kada sam zažmurila, mogla sam da zamislim kako su bile žute kao sunce. I sve je mirisalo na njih. Ne znam kako, ali kao da je sa fotografije, sa starog ormara, iz „žutih dunja“ u našu sobu ušao najlepši miris jedne voćke za koju ja nisam ni znala.
Za Vas i za sebe nacrtala sam moju prabaku i njen stari ormar sa „mirisnim, žutim dunjama“ – da pamtim i da ne zaboravim. I stavila sam je u jedan stari ram za slike. Okačila sam je na zid iznad mog kreveta, da krasi moju sobu i da sve miriše na „žute dunje“ i moju prabaku.
