Muva upadne u lonac s masnom čorbom. Tu se dobro nahrani. Kada je htela da izađe, nije mogla jer su joj se ukvasile noge. Poče mahati krilima, ali se i ona smoče. Što se više koprcala da se izvuče, sve je više tonula. Tada počne govoriti sama sebi: – Ala sam jadna i nesrećna na ovome svetu! Moram poginuti baš onda kad sam se najela, napila, okupala i nasladila najbolje u životu!
Naravoučenije
Tvrdo uverenje sladostrasnika! Kako im je mučno da se rastanu od poslastica! Ne sećaju se onog u čemu su uživali, već se žale i tuže za onim što ostavljaju.
Kad pomisle koliko imaju vina u podrumu, pune ostave meda, masla i suve svinjetine, a još i tolika telad i jagnjad ostaju nepojedeni! Ko to živ preboleti može! Oni dukati, od kojih ni zraci božjeg sunca nisu više oči prosvetljavali ni srce naslađivali a tek one xuljade razdate kome u zajam, kome pozajmljene s kamatom! Sve li to mora ostati? O svete, kakva je to pravda? Baš onda moram skončati kad najbolje mogu proživeti! Lekare zovite! Plaćajte bdenija i molitve! Bog i sveci za novce čudesa čine! Šta ću na drugome svetu, kad se tamo ne jede i ne pije?
I tako bi oblaporan čovek pado živeo kao Metuzalem, samo da se više nasladi. Razuman se hrani da živi, a bezuman bi živeo samo da se hrani i goji. „Bogatstvo kad stičete, ne budite pohlepni“. Blažen je samo onaj bogat koji zajednici čini dobro i posle sebe ostavlja dobro ime, a bez toga, evo šta kaže Jevanđelje: „Bezumni, ove noći će tražiti dušu tvoju! A što si skupio, kome ostaje? Ostaće deci? Glupom sinu ne pomaže bogatstvo, kad ne može da kupi mudrost čestitosti“.
Bogata si sina ostavio kad si ga razumna i dobra ostavio.
