Živeo jednom momak kome je sve išlo kao po loju. Novca mu nikada nije falilo, jer je posedovao čarobnu kesu uvek prepunu altuna (dukata). Nikada mu nije nedostajalo ni hrane, jer je bio vlasnik čudotvornog čaršava na kome bi se zgomilala hrpa najprobranijih jela čim bi ga prostro. Uz kesu i čaršav sobom je nosio i magični šešir. Zahvalјujući šeširu čim bi poželeo da se nađe na nekom mestu on bi se tamo i našao.
U jednom, ipak, beše ubog: nije mogao naći sebi ženu, a već je uveliko zašao u godine kada je valјalo obrazovati porodicu. Stoga je bio neraspoložen i utučen. Najposle se doseti da zaželi za ženu najlepšu princezu na planeti. To pomisli i zatekne se u nekoj dalekoj zemlјi čiji je kralј imao zbilјa najkrasniju kćer od svih ženskih čelјadi koje je mladić dotad video. On se htede smesta privenčati s njome, no ona ni da čuje – beše naročito gorda i ponosna.Upoznavši prkosničku narav princezinu mladić zapade u zapt očajanja. U ćudi čovečjoj je da sve više želi ono što ne može imati, pa se tako i mladić stade sve većma zalјublјivati u goropadnicu. Smišlјajući kako da svlada njen prkos, jedno popodne metnu na glavu svoj magični šešir i krenu u dvor da se, tobože, oprosti sa njom. Kada mu je kralјevska kći pružila ruku on glasno reče:
– Želim da se nađemo daleko odavde, na suprotnom kraju sveta!
Šešir je učinio svoje i odista ih preneo na drugi kraj sveta, u gustu šumu, pod jedno stablo. Na to se princeza rasplaka i uze ga moliti da je vrati u rodnu zemlјu. Za nagradu mu je nudila hrpu zlata i bisera iz očeve riznice.
– Nikakvo blago mi nije potrebno, imam novca dovolјno! – odgovori mladić i protrese svoju čarobnu kesu u kojoj su zvečali altuni.
Princeza mu zatim ponudi da bude uslužen najboljim jelima i vinom za kralјevskom trpezom.
– Ni u hrani ne oskudevam! – odvrati on i izvadi čudotvorni čaršav na kome se istog momenata naređaše tako mirisna i sveža jela da to beše milina za videti.
Budući da je princeza ogladnela oni uzeše ručati, a kad su svršili sa obedom ona ga zamoli:
– Pogledaj kako su krasne one crvene jabuke na grani iznad nas. Budi dobar, pa mi uzberi jednu.
Mladić se lakoverno uspuže na drvo. Čudotvorni šešir sleti mu sa glave i pade kraj princezinih nogu. Ona ga dohvati, a s njim i mladićevu kesu i čaršav. Stavivši šešir na glavu princeza pomisli kako bi bilo lepo da se nalazi kod kuće, u vlastitom budsaru, i u trenu se stvori tamo.
Neoprezni momak se lupi po čelu i uze smišlјati šta mu je sada činiti. Usput zgrabi jednu od jabuka s voćke i zagrize je. Istog maha oseti kako mu nešto neobično izrasta na čelu. Dobro se opipa i užasnu: na njegovoj glavi behu iznikli rogovi kao u jarca.
– Sad mi je svejedno jeo ili ne! – promumla i nastavi da zalogaji jabuku.
Najednom iščeznuše rogovi s čela kao da ih nije ni bilo.
– Nisu ove jabuke ni tako loše – zaklјuči i krene putovati u nameri da se vrati u princezinu zemlјu.
Putovao je mesecima i mesecima, kroz mnoge vrleti i nepristupačne pustoši, prebrodio vijugave reke i nemirna mora, noćio u gradovima sirotinjskim i carskim da bi naposletku dospeo do princezinog prebivališta .
Bila je nedelјa. Mladić doznade da je princeza u crkvi, preruši se u trgovca prodavca jabuka i sede ispred hrama.
– Kupite, o kupite damaskinske jabuke! – vikao je mladić.
Kralјeva kći, izašavši iz crkve, pošalјe sluškinju kod trgovca da se raspita o robi koju prodaje.
– Prodajem jabuke iz Damaska. To nisu obične voćke; svakom ko ih proba daruju pamet i lepotu.
Sluškinja ispriča gospodarici o jabukama i ova je pošalјe opet trgovcu da pazari nekoliko.
Princeza zagrize jabuku i na čelu joj izbiše rogovi.
U kralјevskoj palati podiže se takva larma i kuknjava kakvu ni najstariji podanici nisu pamtili. Nagrđenu princezu zatvoriše u sopstvene odaje gde je neprestano lila gorke suze da je čitave potoke mogla ispuniti. Kralј izdade proglas i pozva sve vidare i zvezdočatce da pomognu njegovoj mezimici. Pošto oni ne uspeše ukloniti rogove princezi, kralј shrvan beznađem obznani da će svako ko to uzmogne učiniti dobiti nju za ženu i pola države kao prćiju (miraz). Tada od kojekude stadoše dohoditi najznamenitiji lekari, ali leka nije bilo.
Jednog dana nekakav lekar iz inozemstva zatraži da s princezom ostane nasamo kao uslov za njeno izlečenje.
Prepoznavši mladića kralјeva kći pocrvene i ustuknu pred njim.
– Ne plaši se. Ako te izlečim, hoćeš li biti moja nevesta?
Princeza se nije dugo dvoumila. Odmah pristade.
On joj dade da pojede jednu od čarobnih jabuka i njeni rogovi se prepoloviše.
– Nemoćan sam izlečiti te sasvim dok ne budem dobio moju kesu, čaršav i čudesni šešir.
Ona ne časeći podade mladiću što je tražio. On joj dade još jednu jabuku. Kad je pojela njeni rogovi postaše sasvim sićušni.
– Ne mogu te potpuno rešiti rogova dok mi se ne zarekneš na vernost.
Princeza mu dade reč. Zauzvrat dobi i treću jabuku i čim je griznu čelo joj postade glatko kao led na glečerima. Sijala je još većom lepotom nego ranije. U dvoru nastupi nepojmlјivo oduševlјenje i veselјe. Naložiše slugama da otpočnu pripreme za kralјevsko venčanje. Na svadbu se sjatiše kralјevi prijatelјi s raznih strana. Točilo se vino iz kralјevskih podruma i obrazi se zajapuriše toliko da su mogli otopiti večni sneg Dalekog Severa. Svati se dugo nisu razilazili, a ko zna možda se vesele i dan-danas.
