Izbor najlepših pesama o deci naših domaćih pesnika, Duška Radovića, Desanke Maksimović, Ljubivoja Ršumovića, Momčila Tešića i Miljka Šljivića.
Da li mi verujete – Duško Radović
Umivao se jedan dečak
svakoga dana bez prestanka,
pa su mu usi rasle, porasle,
pa mu je koža postala tanka.
– Da li mi verujete?
Majka je stalno vikala „dosta“
al’ on je hteo, on je hteo…
Umivao se svakog dana
pa se odjednom razboleo.
– Da li mi verujete?
Došao jedan lekar strog
pa kaže:
– Tako mi prsluka mog,
voda je kriva!
– Zabranjujem mu da se umiva!
– Da li mi verujete?
Deca vole – Duško Radović
Deca vole čudne stvari
kao što su odžačari,
kao što su kočničari,
kao što su, kao što su…
Deca vole slatke stvari
kao što su sutlijaši,
kao što su grilijaši,
kao što su, kao što su…
Deca vole smešne reči
kao što su papadaći,
kao što su sumareni,
kao što su, kao što su…
U snu deca rastu – Desanka Maksimović
U snu rastu brda,
planine i reke,
u snu nebo raste
i šume daleke.
U snu rastu zveri,
u snu rastu vrapci
i malene laste.
U snu rastu zvezde,
i cveće i trava,
i detence raste
kada slatko spava.
Deca su ukras sveta – Ljubivoje Ršumović
Nema sveta ni planete
Gde ne može stići dete
Jer sve dečje staze vode
Od igre do slobode.
Cveće je ukras bašte
Leptir je ukras cveta,
A deca puna mašte
Deca su ukras sveta.
Lepe pesme tihe tajne
Sve ljubavi važne sjajne,
Neka planu nek’ se rode
Od igre do slobode.
Cveće je ukras bašte
Leptir je ukras cveta,
A deca puna mašte
Deca su ukras sveta.
Dete raste – Momčilo Tešić
U proleće buja trava
i otvara oči cveće –
dete raste kada spava,
kad je ljuto i kad neće.
Zima kao konj protrča,
beže magle golubaste,
blešte lokve kao srča –
kad se igra dete raste.
Blista nakit od šimšira,
jedra repa i bundeva,
potok svira kao lira –
dete raste kada peva.
Crni se na bregu ugar,
šuma tera, leto raste,
stigla lasta i češljugar –
kad se smeje dete raste.
Šuma nebu pruža krake.
Vedri dani suncem časte:
ljude, ovce, vredne svrake –
i kad uči dete raste.
Popodnevna žurba – Miljko Šljivić
Molila sam tatu
da mi društvo pravi,
da mi čita priče
i da me zabavi.
On mi odgovara:
„Dušo moja bela,
ja sad mnogo žurim,
jer moram kod pčela“.
Obećanje mama
ispunila nije
lutkici bar jednu
suknju da sašije.
Kad je pitam savetuje
da se ja ne jedim:
„Sačekaj me srce moje
da po kući sredim“.
Molila sam seku
da crtamo ptičice,
da bojimo sličice
il’igramo igrice.
„Ne ljuti se, dušo –
reče tad i seka –
ja se mnogo žurim,
mene društvo čeka“.
Svi nekuda žure,
nekuda se spremaju,
pa za mene ni malo,
svog vremena nemaju.
Zašto su svi takvi,
hoće da se mole,
za mene se žure,
a mnogo me vole.
