Početna U svetu knjiga Pesmice Najlepše pesme (stihovi) o ljubavi za decu i mlade

Najlepše pesme (stihovi) o ljubavi za decu i mlade

6835
0
PODELI
prva ljubav

Ljubav je najveći pokretač i večita inspiracija umetnika. Teško je precizno odrediti u kom se životnom dobu jave prvi ljubavni nemiri, ali se zato pouzdano zna da za njih nikad nije kasno. Mnogi pesnici poput Miroslava Mike Antića, Ljubivoja Ršumovića, Dragana Lukića, Milovana Danojlića, Momčila Tešića, Dobrice Erića i mnogih drugih su pisali prelepe pesme o ljubavi. Pred vama su njihovi prelepi stihovi o ljubavi nameljeni deci i mladima. Izdvojili smo samo neke po nama najlepše.

Zapisano u sredu – Miroslav Antić

U sredu smo se prvi put sreli,
a do tada se nismo znali.
U petak smo se zavoleli.
U ponedeljak posvadjali.

Opet je sreda.

Sad svima kažem
dok lutam ulicama sam:
ne, nije ona lepša ni draža
od drugih devojčica koje znam.

Pa kad je sretnem – oči krijem.
Zviždućem.
Gledam u nešto drugo.
I mislim: zbilja, svejedno mi je.

Al okrećem se dugo… dugo…

Najmanja pesma – Miroslav Antić

Evo najmanje pesme
manje od zrna maka.

U njoj je jedan osmeh
i pismo za jednog dečaka.

Ako znaš ko ga šalje
šta da ti pričam dalje?

Ako ne znaš ko ga šalje
šta te se tiče dalje.

Šašava pesma – Miroslav Antić

Mama mi kaže: – Šašavo moje,
šta se to zbiva u tvojoj glavi?

U njoj dečaci – kažem – postoje,
dečaci smeđi, crni i plavi.

Mama mi kaže: – Šašavo moje,
zar mogu tamo svi da se slože?

Ja mami kažem: – Kad već postoje,
nek tu i stoje – šta se može!

Mama mi kaže: – Pusti priče,
– zbijeni tako na šta liče?

Ja rukom mahnem
i – uzdahnem.

– Svi oni liče, svi mnogo liče
na nešto lepo kao iz priče.

Na sve što čekam. Na sve što hoću.
Liče na nemir i na samoću.

Mama mi kaže: – Šašavo moje,
pa oni, znači, ne postoje!

Postoje – kažem –  kao na javi,
dečaci smeđi, crni i plavi.

Šta da se radi? – mama veli.

Ja kažem: – Ništa, već da se želi
da nikad čekanje ne izbledi.

Mama me pita: – Da li to vredi?
A ja se smeškam: – Videćeš – vredi!

Ljubavna pesma – Milovan Danojlić

Bio, jednom, jedan maslačak.
I bio, na nebu, beli oblačak.

Oblačak gore, maslačak dole.
Gledeći se, počeše da se vole.

Dođoše vrućine, letnje, žežene,
i maslačak poče da vene.

Oblačak pritrča brzo u pomoć:
Kiša je lila sve do u ponoć.

I, kad god je bilo potrebe,
oblačak davaše sve od sebe.

Od blagorodne, tople kiše
maslačak rastao sve više, više,

išao sve dalje od ovog sveta
nadrastao je sva drveta,

i – jednog je dana maslačak
nežno dotakao beli oblačak.

Bili – Dragan Lukić

Bio jedan limun,
bila jedna nada,
on je bio kiseo,
ona bila mlada.

Među njima, ipak,
došlo je do sklada,
pa je tako postala
slatka limunada.

Prva ljubav zaborava nema – Ljubivoje Ršumović

Još sam bila u osnovnoj školi
kada spazih dva zelena oka
on mi reče da me srednje voli
a ja njemu da je strašna stoka

To su bile naše reči lažne
izrečene iz ljubavi snažne

Otiš’o je čak u drugo mesto
A ja sam mu napisala pismo
Pisao je i on meni često
ali više videli se nismo

Pozdravljam ga sa rečima dvema
Prva ljubav zaborava nema.

Žiške – Milovan Vitezović

Kad mi dođu moje žiške
Na njih palim cigariške,
Malo češke, malo niške.

Zabatalim moje knjiške,
Dohvatim se kaputiške,
Ugazim u cipeliške.

Nogom brojim stepeniške,
Dan ponesem ispod miške,
Sve zbog jedne drugariške.

Šeboj i ruža – Momčilo Tešić

U prikrajku leje,
usred toplog Gruža,
belinom se smeje
vragolasta ruža.

Šeboj sagnu lice,
nije dangubio:
u ljupke latice
ružu poljubio.

A ruža, od sreće,
kad je šeboj tače,
zamirisa jače
no sve drugo cveće.

Ljubavna pesma – Spasoje Labudović

Na ulici sretoh Anu,
a bio je kišni dan.
Pozdravih je,
upitah je:
– Pošto, Ana, kišobran?

– Skup je mnogo –
reče Ana.

– Pošto pola kišobrana?

Osmehom je lepa Ana
razvedrila pola neba:
– Za dvoje pod kišobranom –
ona reče –
Ljubav treba.

Nije ona jedina na svetu – Dobrica Erić

Ja tugujem i šta je tu smešno,
zaljubih se, prvo pa pogrešno.

Nije meni što mi duša pati
već što ona neće da me shvati.

Ja suzama pojim žedne cvrčke,
a nju drugi vuče za kovrčke.

Ja je kitim cvećem, belom radom,
a Dragan je kljuka čokoladom.

Ja joj pišem ceduljice kratke,
ona piše Zoranu zadatke.

Ja je sanjam među maslačcima,
a ona se jurca s dečacima.

Ja joj sričem pesme rimovane,
ona čita strip i šund-romane.

Ja je zovem da beremo cveće,
ona neće, po sokaku šeće.

Neće pesme, neće cveće, neće
čak ni voće, pa šta ona hoće?

Rekao sam brezi i topoli
da je ona najlepša u školi.

Sad ću reći svakom poljskom cvetu:
nije ona jedina na svetu!

 

OSTAVITE ODGOVOR