Proleće je možda najlepše godišnje doba i večita inspiracija pesnika. Mi smo izabrali neke od najlepših pesama o proleću i podelili ih sa vama. Uživajte u prelepim stihovima naših najpoznatijih pesnika!
Prolećna zora – Vojislav Ilić
Na istoku plavom rujna zora rudi,
Dižite se deco, dižite se ljudi!
Ustale su pčele, podiglo se cveće,
Sa dalekih gora povetarac leće;
U mirisu cveća, u bisernoj rosi
On nam svako zdravlje i veselje nosi.
Po poljima travnim razleže se jeka,
Odjekuje nebo i gora daleka.
I kroz tihe ravni potočić krivuda,
a pesme i svirke razležu se svuda…
Od zdravlja i sreće nadimlju se grudi,
Ustanite, deco, ustanite, ljudi!
Laste – Gvido Tartalja
Mlada trava raste.
Evo, lete laste.
Nose sitne mrve,
mušice i crve.
To večera biće
za njihove ptiće,
Da ne zaspe, jadni,
bez večere gladni.
Poziv za kreketanje – Andra Franičević
Jutros žaba žabama
uputila pismo:
„Cele zime, rođene,
kreketale nismo.
Pa nervozu zbog toga
dobila sam jaku,
te vas zovem: Dođite
na žur u vrbaku!
Izvolite, molim vas,
moje gospe fine,
da se iskrekećemo,
da nas želja mine!“
Slikovnica – Momčilo Tešić
Na livadi našoj,
kad dođu laste,
mirisna i sveža
slikovnica raste.
Slikovnica divna
od zvončića plava,
ognjice, maslačka
i vižljastih trava.
U njenome krilu
prepelica spava,
praporcima rose
noć je ulepšava.
svakoga je jutra
Vetrić prelistava…
Proleće u zavesama – Dobrica Erić
Topli točak nebo ore
i otvara sve prozore
a zavese, te neveste,
gledaju u bele ceste
pa sve šu-šu, pa sve šu-šu,
otvaraju svoju dušu
i čekaju, lepe, mirne,
da ih topli vetrić dirne.
Najveća zagonetka – Milovan Danojlić
U martu, jedne srede, ili petka,
sve, najedared, počne iz početka:
Međ suncem i rekom zaplete se spletka,
a za planinu mine zima jetka.
Vrabac, po krovu, bezbrižno se šetka:
proleće počinje opet iz početka.
Počinje ni od čega: od bubica, cvetka.
Jutro se iskri ko zlatna krletka.
Proleće nematetke, nema tetka,
strine, ni ujne, nit ijednog pretka,
ono je od višeg reda i poretka:
iz ničeg niče trava, gusta četka.
Iz ničeg, iz ničeg?…Teška zagonetka:
zametak zametka, početak početka.
Trešnja u cvetu – Milovan Danojlić
Sva uzavrela i sva bela;
u njoj zuzori hiljadu pčela.
Zuzore, zuzore složno, živo;
čitaju neko drevno štivo.
U miomirisu cvetnoga grmlja
hiljadu pčela istu reč mrmlja.
Bela grana – Mira Alečković
Potrčite, poletite
sa svih strana!
Na trešnji se rascvetala
bela grana,
oživela bela rada,
žuti neven,
u cveće je svako sada
preodeven.
Latičice ružičaste,
modro plave,
žut maslačak doskakuta
preko trave.
– Proleće je! Kitite se
cvećem belim, –
kaže Sunce, – ja darove
sada delim…
Plavom bojom nacrtajte
nebo ovo,
i na njemu žuto krilo
leptirovo,
i zeleno… zeleni se
lišće s granja,
i u njemu puno dece
i trešanja,
pre da rode kada budu
nacrtane
ove trešnje, ovo cveće,
ove grane! …
Leptirče mi uhvatite
plavokrilo,
od leta se na livadi
umorilo…
A kada se bude našlo
na tvom dlanu,
ti ga pusti da odleti
na poljanu!
I dotrči, svi dođite
sa svih strana
da vidite: procvetala
bela grana!
Bela rada – Stevo Pupovac
Jutros rano kiša pala,
beloj radi lice prala.
Posle kiše Sunce sjalo,
belu radu ogrejalo.
A biljka se dadovala,
suncu lice okretala.
Bela rada srećna bila,
sa suncem se poljubila.
