Mnogim pesnicima inspiracija su bile price, pisali su o rodama, detlićima, guskama, lastama, vrapcima i mnogim drugim. Neke je opčinila njihova lepota, druge pesma i umili cvrkut.
Laste – Gvido Tartalja
Mlada trava raste.
Evo, lete laste.
Nose sitne mrve,
mušice i crve.
To večera biće
za njihove ptiće,
Da ne zaspe, jadni,
bez večere, gladni.
Guske – Gvido Tartalja
Jedna guska
rekla drugoj guski
da je guska.
„Jesi: guska.
I ponavljam: guska.“
Naljuti se druga guska.
Njoj da jedna guska
kaže da je guska?!
I vikne prvoj: „Gusko!
Zar ti, jedna guska,
da meni kažeš – guska?“
A prva opet: „Jesi!
Baš si guska, guska, guska.“
Tako su se raspravljale
sve do noći kasne,
jer guske medju sobom
teško se objasne.
Ptičica – Gvido Tartalja
Ko to tamo šuška?
Ptičica sa grane
moli i pevuška;
„Dajte malo hrane,
Mrvu jednu,
dve i tri,
dajte meni
ći, ći, ći.“
Vrapče – Gvido Tartalja
„Daj mi, daj mi, mama,
tanano kanapče
da za nogu vežem
ono malo vrapče
što pred kuću pade.“
Tako moli Rade.
„Dala bih ti, sine,
i čitavo klupče,
al’ ne diraj ono
maleno mangupče.
Ono traži milo
materino krilo.
Prepelica i pastir – Desanka Maksimović
Prepelicu pastir
pito jednog dana:
„Od kakvog je pruta
frula ti zdeljana,
te ti sviraš tako
ko nijedan ptić –
puć-purić?“
Prepelica ptica
njemu odgovara:
„Fić-fić,
puć-purić,
moja frula je kljunić –
puć-purić!“
Kos i nos – Desanka Maksimović
Hvalio se kos
da ima od sviju
ptica lepši nos.
To začula roda
što kraj reke hoda,
šljap, šljap,
pa povika: – Treba
nos da je ko štap!
To začuo orao
pa zaklikta: – Bruka!
Nos treba da bude
ko u mene, kuka.
Tad doviknu detlić
s okolnih drveta:
– Nosić treba da je
oštriji od dleta.
Kanarinku tuda
naneo je put,
zacvrkuta: – Nosić
treba da je žut.
Doleteo gavran
na obližnji trn,
pa zagrakta: – Nos je
lepši kad je crn.
Zaplaka se kos,
pa pod krilo stavi
svoj maleni nos.
Ptičja pevanka – Grigor Vitez
Svaka ptica svojim glasom pjeva:
vrabac dživka, a žubori ševa.
Golub guče – to sva deca znaju,
detlić klikće u zelenom gaju.
Svraka kreči da te hvata muka,
a češljugar pesmicu ćiruka.
Vrana gače il’ grače na travi,
zviždanjem se kos iz grma javi.
Gavran grakće i krilima lupa,
soko pišti, a pupavac pupa.
Prepelica pućka, pućpuriče,
a orao štekće ili klikće.
Šta magarcu svi ti glasi znače?
Nije ptica, pa reve i njače.
Kos u cipelama – Mihailo Radovanović
Neposlušni crni kos
išao je bos,
pa prehladu dobio
i šmrcavi nos.
Lečila ga mama
punih osam dana,
toplim čajevima
i sa tabletama.
Ozdravio mali kos
i ne ide više bos,
šumske ptice vele –
sad nosi cipele.
Čarolija – Ivica Vanja Rorić
Iza leđa jednog druma
izviruje jedna šuma.
Iz te šume viri žbun,
a iz žbuna ševin kljun.
A iz kljuna, ko iz česme,
i dan i noć teku pesme!
Roda – Milovan Danojlić
Na starom točku, na krovu, rode
svile su gnezdo i kuću vode.
Okolo, sa vlažnih livada, grabe
puževe, crve, pa čak i žabe.
Mladunčad sita, ko da će pući,
svačega ima u ovoj kući.
Kad je na krovu srećna roda,
– u zemlji mir je i sloboda.
Šta li misli Duško – Jovan Jovanović Zmaj
Šta li misli Duško
Pticu gledajući?
Hej, kad bi je smeo
Napolje izvući,
Da je malo pipne,
Da joj gladi krila
Pa da vidi bi li
Iz dlana mu pila;
P’ onda da je pusti
Na grane zelene –
Da čudne radosti
Njegove – i njene.
Kos – Momčilo Tešić
Zvižduće, zvižduće
više naše kuće
u zelenom žbunju.
Skakuće, prenosi,
po jutarnjoj rosi,
slamčicu u kljunu.
Zvižduće, zvižduće
više naše kuće
kos garavi, mladi.
Usred niskog žbuna
ptica žutokljuna
gnezdo sebi gradi.
