Nebeska reka – Grozdana Olujić

Nije tajna da Grozdana Olujić piše predivne bajke za decu. Evo jedne zaista prelepe, ona nam poručuje da ako nešto zaista želimo, nema tih prepreka koje će nas zaustaviti na našem putu.

Nebeska reka

Tekle  reke,  svaka  po  svome: neka  na  istok, neka na zapad, a neka s planine pravo u more. Pa, i kuda bi?

Velika  rečna  majka  spokojno je nadgledala rađanje novih reka, unapred im određujući tok. S rekama nema iznenađenja, nema briga. Ne rađaju se često budale kao ona što je htela da teče ispod zemlјe. Majka svih reka osmehnu se tek rođenoj kćeri i podiže palicu ka zapadu, kad mala tvrdo­ glavica reče:

– Neću na zapad!
– Ti onda teci na jug, a možeš i na sever! – strplјivo reče Velika rečna majka, ali tek rođena kći nije htela ni na sever, ni na jug, niti s planine u more. Sva svetla, sva prozračna odmahivala je glavom,  ponavlјajući:

– Ne, i ne!

Velika rečna majka uzdahnu.

– Sve reke jedva čekaju da uplove u more! – reče i pomilova po obrazu najmlađu kćer, kad ova odseče:
– Ne ja!
– Pa kuda ćeš? – zabrinu se Majka svih reka.

Mala svojeglavica je ćutala. Sudbina reke je da teče u dolinu, u more, ali nju privlače snežni planinski vrhunci i ruža sunca u  modrinama neba, očaravaju je oblaci i zvezde.

– Kad bih postala nebeska reka! – prošaputa, a Velika rečna majka zadrhta od užasa.

– Tog nije bilo, niti će biti, kćeri! Nijedna se reka još nije popela u nebo. Bolјe požuri da stigneš u dolinu, u more, dok nisu počeli zimski mrazevi! – reče Majka svih reka strogo i odluči da pripazi na tek rođenu kćer.

Mala reka se nevolјno poče spuštati ali od toga časa sve reke i rečice, svi izvori i potoci budno su stražarili. Obale i korito čuvali su je da ne pobegne, stene joj prečile put, planina je zaustavlјala. Ko da pobegne od takve straže?

Zamrla od tuge, mala reka je ćutala, a dani su se krunili kao zrnevlјe kukuruza. Majka svih reka već poverova da joj je najmlađa kći zaboravila svoju suludu želјu, kad se jedne noći prolomi oluja. Kao vatrene zmije skakale su munje po nebu, a gromovi survali stenje s planine. Šćućurene u svojim koritima, reke su prestravlјeno ćutale, ne usuđujući se da se pomaknu.

Ali, kada jutro svanu, Majka svih reka opazi da je korito male reke prazno i zabrinu se: kako je mogla otići?

– U potragu za njom! – naredi svim vodama u planini, i veliko traganje poče, mada je kiša još rominjala.

Gde je sve nisu tražili, gde sve nisu zavirili: i u šumu, i u kamenjar, i u pećinu, i u gustiš!

Ali, maloj reci ni traga! Majka svih reka već htede da naredi novo traganje, kad oseti da kiša lagano prestaje i ču zadivlјeni krik neke ptice:

– Pogledajte!

Velika rečna majka s mukom podiže glavu uvis, i reče:

– Ne tražite je više!

Preko čitavog neba, sva blistava, kao šareni luk, putovala je mala reka. Jedan kraj luka doticao je vrh planine, drugi je nežno zaranjao u more, ali ona sama nije pripadala ni planini ni moru. Bila je    nebeska reka. Nazvali su je duga.