Bliže nam se novogodišnji praznici, skoro da su tu pred vratima. Deca se sada najviše raduju, uživaju u čitavoj ovoj šljaštećoj zbrci. Ukoliko ste roditelj iskoristite praznike da svoju decu naučite da budu darežljiva i humana a ne da samo iščekuju poklone od drugih. U to ime evo jedne prelepe priče na ovu temu.
Novogodišnji kolač
Lena je sa mamom bila u kupovini. Svuda se osećala praznična euforija, jer se bližila Nova godina. Nekako tih dana grad izgleda drugačije. Svi su užurbani, nasmejani. Lampioni krase ceo grad a velika okićena jelka u centru mami prolaznike da zastanu i bar nakratko uživaju u tom prizoru. Ulični prodavci kao da ne osećaju hladnoću, njihove tezge su pune novogodišnjih ukrasa i zanimljivih muzičkih igračaka. To je vreme kada se stiče utisak da ceo grad peva. Lena je veselo trčkarala pored mame gledajući čas levo, čas desno a malene usnice su bile razvučene u osmeh. Kupovale su još neke ukrase za jelku i poklone za drage ljude. Radovale su se pri pomisli kako će svako biti prijatno iznenađen kada ispod jelke vidi paketić sa svojim imenom. Nisu to bili to skupi pokloni, već sitnice koje i ne koštaju puno, ali koje će svakako izmamiti osmeh na licu. Uostalom, poklon je vredan ako je od srca, a ne ako košta puno.
Svratile su u poslastičarnicu da uzmu Lenin omiljeni kolač. Red je bio dug, ali za pravo čudo niko nije bio nervozan. Svi su strpljivo čekali. Leninu pažnju je privukla baka koja je stajala u dnu radnje. Bila je skromno obučena, nekako čudno je izgledala i s vremena na vreme molila prodavačicu da joj pokloni jedan kolač. Prodavačica je bila neumoljiva. Zapretila je da će pozvati vlasnika radnje kako bi je izbacio napolje. Napokon su Lena i mama došle na red. Mama se okrenula i pozvala baku da priđe. – Izaberite šta želite – rekla je jadnoj onemoćaloj baki. Za trenutak je nastao tajac, prodavačica je nervozno cupkala nogom, ali mama nije obraćala pažnju na nju. Baka je prstom pokazala na ekler. – Uzmite još nešto – molila ju je mama. Baka se ljubazno zahvalila, ali nije htela ništa više. Lena je netremice gledala u mamu, u baku, pa u prodavačicu. Na dečjem licu zablistao je osmeh. Onaj pravi, dečji, iskren iz srca. Mama je uzela još nekoliko kolača za baku. Baka ih je postiđeno prihvatila, zahvalila se, a zatim napustila radnju. Dok je pakovala ostatak mamine narudžbine, prodavačica je nešto gunđala. Kritikovala je mamu, pominjala baku koja prosi smatrajući da kvari ugled njihove radnje. Mama se nije upuštala u razgovor, platila je račun, zahvalila se i izašle su iz radnje. Iz Leninog oka je skliznula suzica.
– Mama, ti si najbolja na celom svetu! – Zagrlila je nežnim dečjim ručicama. Bila je ponosna na svoju mamu. Lena je tada imala samo tri godine, ali situacija iz poslastičarnice ostala joj je duboko urezana u pamćenje. A mama? Mama je ista kao tog dana. Ona svoju decu ne vaspitava rečima, već delima.
( Iz zbirke „Uživaj dok si dete“ Slavica Bijelić)
