Početna Škola Sastavi - teme Oprostio sam – pismeni sastav za osnovnu školu

Oprostio sam – pismeni sastav za osnovnu školu

1280
0
PODELI
Dragi osnovci kako su teme za pismene sastave raznolike daćemo vam primer sastava na temu “Oprostio sam”. Sastav koji je pred vama može da vam posluži ne da ga prepišete, već da ga pročitate kako bi se kod vas iznedrila neka nova ideja, kako biste se prisetili neke situacije u kojoj ste oprostili nekome i naravno da pustite mašti na volju, da se raspišete.

Oprostio sam, sastav

Škola je jedno od mesta gde se najlepše osećam i gde jednostavno obožavam da budem. Iako nekada imamo mnogo obaveza, puno gradiva, testova i ocena, škola nam pruža i druge zanimljive i lepe stvari – druženje, šalu, igru. To je naravno, jedan od glavnih razloga zašto volim školu. Nijedna predmet ne može da bude toliko težak kada znam da posle svih časova moji drugari i ja odemo na sportski teren, igramo fudbal ili košarku, šalimo se i smejemo. U školi sam stekao najbolje drugare koje mnogo volim i sa kojima nikada nije dosadno. Sve se čini lakšim i lepšim kada su pored mene oni, a škola izgleda kao naša zajednička kuća.

Puno je stavri koje volim kod svojih drugara, a najvažnija je što znam da su dobri i plemeniti, iskreni su i veoma duhoviti. Podjednako ih sve volim, ali posebno bih izdvojio Duleta, najduhovitijeg među nama i uvek spremnog da nas sve razveseli. Kao i ostali i on je veoma dobar, iako njegove šale nekada nisu primerene i nekoga povrede, ipak svi znamo da ima dobro srce i da je veoma plemenit. Nekada sam mislio da je idealan i zanemarivao sam njegove mane. Trudio sam se da ne obraćam pažnju na stavri koje su mi kod njega smetale, jer sam u dubini duše znao da on nije takav.

Jednog školskog popodneva bilo smo na odmoru. Školsko dvorište je bilo puno đaka, a kao i obično drugari i ja smo se šalili i čekali početak časa. Dule je smišljao neke duhovite priče i šalio se na račun svakoga od nas. Sasvim iznenada i neočekivano došao je red da se našali i na moj račun. Čuo sam neku šalu koja mi je delovala više kao uvreda nego šala. Zamislio sam se. Pitao sam se da li je on to meni rekao ili nekome pored ili iza mene. Onda sam opet čuo neku šalu, upućenu meni koja je i sada ličila na uvredu. Iz šale sam samo čuo reči: “bucko” i “debeli”. Ne znam o čemu sam tada razmišljao, ali znam kako sam se osećao. Kroz misli su mi naizmenično prolazile te dve reči, a srce mi je jako lupalo. Ne znam da li sam bio tužan ili uplašen, ali njegove šale nisam ni shvatio ni čuo, jer sam neprestano mislio o dvema rečima zbog kojih sam osetio toliku uznemirenost. Pognuo sam glavu, počeo da drhtim, a pogledi su mi lutali u stranu. Čuo se smeh družine i ponove neke šale meni upućene, sa istim uvredama i od iste osobe. Pitao sam se da li to zaista čujem drugi put ili reči još uvek odzvanjaju od maločas.

Ubrzo je školsko zvono prekinuo moje misli i trenutak neprijatnosti u kojoj sam se gubio. Drugari su krenuli, a Dule je, gledajući u mene uporno i neumorno ponavljao neke šale koje više nikako nisu bile smešne, već su me u isto vreme nervirale i povređivale. U početku sam se pitao da li sam lepo čuo, a kasnije sam bio siguran da je uvreda bila namenjena meni s ciljem da se svi smejemo, samo što meni nikako nije bilo do smeha. Pogledao sam Duleta koji me je gledao tako iznenađeno kao da je uvređen jer njegova šala nije dobila odgovor. Prišao sam mu i rekao da to nije bilo nimalo lepo i da se možemo šaliti na druge načine koji ne vređaju nikoga. Međutim, on nije shvatio da sam povređen i razočaran, već misleći kako se šalim, nastavio sa šalama koje ni posle trećeg puta nisu bile smešne. Čitav školski čas prošao je u mom razmišljanju i traženju odgovora na pitanje zašto je to uradio i da li shvata da me je povredio.

Nakon nekoliko dana koja su prošla tako što sam izbegavao njegovo društvo i trudio se da ne ostanem nasamo s njim, Dule mi je prišao na odmoru i izvinio se, sa rečima da u početku nije shvatio da me povređuje i da se nije nadao da će me toliko uvrediti. Pružio je ruku sa pogledom punim kajanja, dok sam ga ja nepomično gledao i razmišljao šta da radim. Iako me je povredio i pomalo razočarao, nisam mogao da zaboravim koliko smo lepih dana proveli zajedno. Takođe sam bio svestan da je zaista dobra osoba, ali da kao i svi ljudi i on ima mane i ume da pogreši.Duletu sam pružio ruku i zagrlio ga. “Oprostio sam ti”, uzviknuo sam i shvatio da sam zaista nekome oprostio, da sam shvatio da moja ljutnja i to što me je povredio nije vrednije od našeg drugarstva. Iako nisam zaboravio šta je uradio, iz dana u dan sam se nadao da se ta neumesna šala nikada neće ponoviti. I zaista nije – Dule je prestao da se šali na načine koji bi nekoga povredili, imao je više obzira i razumevanja za naša osećanja.

Ja sam shvatio da je nekada važno da čovek oprosti i nastavi dalje, jer ljutnja i bes kvare naše misli i udaljavaju nas od ljudi, dok je praštanje i pomirenje najbolji način da oplemenjujemo naše srce i odrastamo.

 
loading...
loading...

OSTAVITE ODGOVOR