Bio jednom jedan mali Šveđanin po imenu Pel. Imao je jagnje koje je dobio na poklon i o kome se sam brinuo. Jagnje je raslo i Pel je rastao. Vuna jagnjeta bivala je sve duža i duža, a Pelov kaput bivao je sve kraći i kraći.
Jednoga dana Pel je uzeo makaze i odstrigao svu vunu sa jagnjeta. Vunu je odneo svojoj baki i rekao:
– Bakice, izgrebenaj mi ovu vunu.
– Hoću, mali moj, – reče baka – samo ako budeš hteo da opleviš korov u mojoj baštici.
Pel je oplevio korov u bakinoj baštici, a baka je izgrebenala vunu. Tada je Pel otišao svojoj drugoj baki i rekao:
– Bako molim te opredi mi ovu vunu.
– Vrlo rado dragi moj, samo ako hoćeš da mi pričuvaš krave dok ja predem.
Pel je čuvao bakine krave, a baka je prela bakinu vunu. Kada je baba oprela vunu, Pel je otišao susedu, koji je bio slikar, i zatražio od njega boju da oboji pređu.
Slikar se nasmejao:
– Moje boje nisu za pređu, nego trkni časkom do dućana da mi kupiš bocu terpentina, a za ostatak novca možeš sebi kupiti boju za pređu. Pel je otrčao preko puta u dućan i kupio bocu terpentina za slikara, a za ostatak novca kupio je sebi paklicu plave boje. Tom bojom on je bojio sebi svoju pređu dok sva pređa nije postala plava. Onda je Pel otišao svojoj majci i rekao:
– Mama, izatkaj mi od ove pređe sukno.
Vrlo rado, reče majka – samo ako pripaziš tvoju malu sestricu umesto mene. Pel je zabavljao svoju sestricu, a njegova majka je tkala i izatkala sukno za odelo.
Sada je Pel otišao krojaču:
– Majstore, napravite mi odelo od ovoga sukna. Krojač je pogledao sukno i rekao Pelu:
– Ja ću ti sašiti odelo, samoako hoćeš umesto mene da hraniš moje svinje i donosiš iz šupe drva.
Pel je poslušao krojača, hranio je njegove svinje i donosio drva, a krojač je šio, šio i sašio Pelovo odelo u subotu uveče.
U nedelju ujutru Pel je obukao novo odelo i došao svome jagnjetu i rekao:
– Hvala ti za ovako lepo novo odelo.
– Be-e-e – zableja jagnje, kao da se i ono radovalo Pelovom odelu.
