Mnogi pesnici su u prirodi pronalazili svoje nadahnuće. Takođe su se mnoge divlje životinje opravdano našle u njihovim pesmama, ali sigurno nijedna nije koliko zec. Zec, taj mali štrašljivi šumski stvor, inspirisao je mnoge naše poznate pesnike za decu među kojima su: Momčilo Tešić, Desanka Maksimović, Gvido Tartalja i drugi.
Ovo je naš izbor:
Zečići – Gvido Tartalja
Saznali su zečići
da će lovac doći,
sakrili se, čekaju,
tri dana, tri noći.
U šumi se sakrili
ispod jedne grane,
o, ko će im doneti
vodice i hrane?
Veverica i zec – Momčilo Tešić
„Veverice, stvore lepi“,
zec je moli kusorepi,
„da zablistam na veselj,
ispuni mi jednu želju:
tvoj rep kitnjast, vitak, vran
pozajmi mi samo dan…“
„Dala bih ti, ne da nije,
al’ se tamo jede, pije,
pa se plašim dok se častiš
da mi moj rep ne omastiš,
pa kuda bih posle c njim –
zar da stidno crvenim!“
Zečije uho – Desanka Maksimović
Čuje zeka iz daljine
kad u šumi vrabac kine,
kad u travi trči mrav,
kada niče kupus plav,
kada tiho pužić peva,
zevalica kada zeva.
Zec i veverica – M. Mišić
Veverica rekla:
„Najlepša sam, zeko,
o mojoj lepoti
priča se daleko.
Vidi samo kako
imam glavu lepu,
pa koliko bajki
ima o mom repu!“
Zeka joj se smeje,
od smeha se guši:
„Ćuti, ja sam lepši:
imam veće uši!“
Zečićev san – Gvido Tartalja
Gore granje,
dole trava,
a u travi
zečić spava.
Vetrić pirka
izmeđ granja,
a pod granjem
zečić sanja.
A šta sanja,
to već znate:
list kupusa
il’ salate.
Zeka – Narodna pesma
Beži zeka preko puta,
nema kape ni kaputa.
Dokle lovac pušku sprema,
malog zeke više nema.
Nevažeći trag – Momčilo Tešić
Ja – zec duga uha
i dobra sluha
oglašavam za nevažeći
trag kuda sam jutros
prošao.
Ako naiđe neki ker
mene tražeći,
neka promeni smer –
jer ja nigde nisam došao.
Dovitljivi zečić – Momčilo Tešić
Ker je kren’o zečića
ispod jednog žbunića.
Zečić razvi brzinu,
probi se kroz vrzinu,
zađe za vodenicu,
zaobiđe pšenicu,
projuri kroz utrinu
pa – trkom u planinu:
pravi krive krugove,
mrsi svoje tragove.
Golub pusti tih gugut,
požele mu srećan put…
Hvalisavi zečevi – Desanka Maksimović
Hvalili se zečići
u zelenoj travici.
Jedan rek’o:
– Tako mi
ne otpala ruka,
ne bojim se vuka.
Drugi rek’o: zecevi
– Majka
da me živa
ne gleda,
ne bojim se medveda.
Treći rek’o:
– Tako mi
kupusova struka,
ne bojim se lisice,
kopca ni bauka.
Uto nešto šušnulo
negde ispod grana,
razbegli se zečevi
na stotinu strana.
Prgav momak – Vlada Stojiljković
Na proplanku
(glavnom šumskom trgu)
zec lisici
udario čvrgu.
Usred šume
u gustom šipragu
zec kurjaku
udario šljagu.
Kraj potoka
svoj šumi na oku
zec medvedu
zviznuo frljoku.
Zeče, zeče,
prgavštino divlja,
pomorićeš
pola šumskog življa!