Početna Škola Sastavi - teme Pismeni sastav iz srpskog na temu „Mi se razumemo“

Pismeni sastav iz srpskog na temu „Mi se razumemo“

1540
0
PODELI
moj pas tema

Pred vama je primer jednog  lipog pismenog sastava iz srpskog na temu „Mi se razumemo“, a takođe može da posluži i za temu „Moj pas“ ili „Moj kućni ljubimac“. Ovaj pismeni sastav objavljen je u prvom broju Poučno-zabavnog časopisa „Ćirilko“ 2009. godine.

Mi se razumemo

Krupne, mutne oči svakog me dana posle škole na putu sretnu. U tim očima prepoznam neku tugu, kao da je moja. Ne, to nije prolaznik niti komšija, već omanji crni pas.

Odnedavno se pojavio. Niko ne zna odakle je došao, ni gde živi. Zovem ga Lunjo. To mu ime pristaje. Tih je, blag i nosi neku čežnju u očima. Možda nema roditelјe, možda je od onih što ih još kao štenad odvedu i prodaju. Trudim se da od užine uvek odvojim malo i za njega.

Posle časova, trčim kroz park gde ga stalno srećem pod golim granama, uvitog i zgrčenog od studi. Uvek, kad me vidi, potrči,obgrli me oko nogu i kao da me moli – Ne idi. Nežno ga zagrlim i osećam kako mu je krzno kruto, suvo. Volim da mu pričam, a on  svojim crnim okicama svaku reč upija i ćuti. Kad me najdraži razočaraju, tražim utehu u njemu. Plačem i govorim mu u isti tren, a on kao da vlažnom njuškom pokušava da otera tugu. Mi se razumemo. Opirem se da priznam da je životinja. On je nešto više, deo nečeg blagog, tihog i setnog u mom životu. Niko to ne razume, pa nikom ni ne pričam o najmilijim trenucima sa njim pod krošnjama vijugavih lipa.

Za mene,on nije samo pas lutalica ,više je kao neka zalutala  čežnja u meni. Jer kad te lјudska grubost povredi, prodre i takne najskrivenija osećanja i misli, valјa pronaći nekog ko će te ćutnjom milovati nežnije nego nečija laskava reč.

Jana Mazalica, 6.razred, OŠ „Veselin Misleša“, Beograd

Kucov – Desanka Maksimović

Dolutao dedinoj kući
bog bi znao otkuda
malen pametan kucov,
dlake smeđe i kratke,
dolutao i ostao.

Jurio je, onako, od šale,
sad leptira, sad kucka,
sad guske, sad patke,
i zlataste piliće male.
Imao je za sve u kući
milošte i osećanja:
kad baka po iver pođe,
on joj radosno mobi;
razboli se kogod,
svaki čas je u sobi,
pokazuje da mu je žao;
padne li malo dete,
trči brzo da javi
za čvorugu na glavi;
kad kogod zamišqeno ćuti,
i on mu se pridruži
ko i sam da se nečeg seća;
kad vidi da je ko tužac,
i sam počne da tuži;
uz veselog veselo laje;
njegova zenica pseća
na qudske pametne oči
ponekad ličila je.

I kad su ga zavolela
deca, živina i price,
kada je postao članom
dvorišta i porodice,
nekuda u svet odluta.

Da kogod ne uvredi
to dobro veselo kuče,
sa skoro ljudskom pameti;
da kogod ne viknu na njega
i da ga ne istuče?-
postavljali smo tužno
pitanja jedno drugom. –
I hoće li ga u životu
put opet k nama naneti?

 

OSTAVITE ODGOVOR