Primer pismenog sastava iz srpskog jezika na temu „Imam želju da promenim realnost“ za učenike srednjih škola.
Imam želju da promenim realnost
Realnost je ono što nas okružuje, ono što živimo i kroz šta prolazimo. Kakva god ona bila, mi smo deo nje i ona je deo nas. Neizbežno je nositi se sa realnošću pa čak i onda kada je surova, nimalo lepa i prijatna. Naravno, možemo mi vrlo lako tu realnost promeniti. Zažmurimo, zamislimo nešto savršeno, sve ono što nam smeta, zamenimo lepim i prijatnim. Tako je najlakše, ali šteta što takve stvari traju samo pred sklopljenim očima. Na javi, nemoguće je uraditi tako nešto, jer u realnom životu sve je mnogo teže i komplikovanije, dok u našem imaginarnom svetu vladaju druga pravila.
Često razmišljam o tome šta sve čini ovaj svet. Nije lako nositi se sa ružnim i neprijatnim stvarima koje su svakodnevica, a opet, tako se iskreno radujemo srećnim i lepim stvarima. Naravno, život je sačinjen od svega pomalo. Nema večne sreće i mira, kao što nema ni dugotrajne tuge i neprijatnosti. Sve je prolazno. Sve je tu da nas nauči nečemu. Sve je tu kako bismo stekli iskustvo, kako bismo učili životne lekcije. Moja moć da menjam relanost nije tako velika. Nemoguće je realnost promeniti mislima ili željama. Bez truda, ostajemo ukopani u mestu. Međutim, kad razmišljam šta je to što bih definitivno promenila, svakako su bolest, siromaštvo, ratovi i glad koja vlada u svetu. Mislim da ne postoje gore stvari od toga i da je to nešto zbog čega mnogi strahuju kako će biti sutradan.
Nažlost, mnogo je dece koja nemaju normalno i lepo detinjstvo i koja žive u neizvesnosti da li će i sutra biti gladni, bosi i negde na ulici. O njihovoj pismenosti i obrazovanju je još teže govoriti, a neminovna je i činjenica da takva deca nemaju želje i snove, već žive surovu realnost. Takve činjenice me duboko potresu i uznemire i da imam priliku da ih promenim, odmah bih to učinila. Nažalost, nisam mnogo u prilici da na takve stvari utičem, pa se zato trudim da kad god mogu, pomognem bilo kome. Moja mala pomoć možda bi nekome bila od velike koristi. Relanost nas uči da budemo dobročinioci, da nesebično dajemo, da uvek pomognemo, da se osmehnemo, pružimo ruku, budemo prijatni i definitivno da bude zahvalni svemu što nam život pruža.
Mnogo nepravde i zla čini našu relanost. Ljudi se site nesrećama drugih, nanose zlo i bol, ne misle na pravdu koja će ih jednom stići. Mnogi su izgubili osećaj za prave vrednosti i zato nesebično pružaju zlo. Nažalost i takve realnosti je svuda oko nas. Naravno, i takvu relanost bih rado promenila. Da sam u prilici i mogućnosti, iskorenila bih laži, zlo i nepravdu. Ne postoji gori čovekov gest nego nanošenje zla drugom čoveku. Još gori su nemoralni ljudi koji to rade. Sve takve i slične stvari i osobine, izbrisala bih, uništila, sasvim iskorenila, da nikada ne budu deo relanosti, sveta, ljudi. Toliko je promena koje čekaju da jednoga dana postanu relanost.
Svaka promena dolazi sa ciljem i razlogom, a najčešće da promeni nešto loše i neprijatno. Možda našem svetu ne treba mnogo promena, ali svaka promena koja je neophodna može učiniti svet mnogo lepšim, ne idealnijim, jer to neko savršnstvo kojem teže ljudi, skoro i da ne postoji. Ne postoji, kao što ni savršeni ljudi ne postoje, ali ipak teže da promene sve oko sebe, dok ono u njima o promeni i ne misli. Tako će nas relanost zauvek gušiti, svet će ostati isti, mi večito nezadovoljni i gnevni. Najgora je činjenica i istina da svet ne menja pojedinac, nego masa, mnoštvo voljnih i ambicioznih ljudi, ali vrlo često nedovoljno motivisanih i istrajnih, nedovoljno jakih i hrabrih. Zato pojedincu ostaje da mašta kako će se jednom masa pokrenuti i promeniti bar delić realnosti.
