Početna Škola Sastavi - teme Pismeni sastav na temu “Kažu da odrastem, a ja se osećam kao...

Pismeni sastav na temu “Kažu da odrastem, a ja se osećam kao dete”

455
0
PODELI

Primer pismenog sastava iz srpskog jezika na temu “Kažu da odrastem, a ja se osećam kao dete“ za učenike srednjih škola.

Kažu da odrastem, a ja se osećam kao dete

Kažu da je detinjstvo najlepši period u životu i da nema bezbrižnijih i mirnijih dana. Sve izgleda tako spokojno i lepo pod zagrljajem roditeljske ruke, a i sama pomisao da je neko uvek uz tebe, da brine, da pomaže i da te posavetuje, pokazuje kolika je uloga roditelja u našem detinjstvu. Detinjstvo je svakako okrilje naših snova, mašanja, nade, iskrenosti i bezuslovne sreće. S pravom se može reći da su deca najsrećnija bića.

Odrastanje podrazumeva, ne samo više zrelosti, nego i odgovornosti i opreza. Donošenje odluka verovatno da je jedan od najtežih poslova odraslih. Pogotovo je ti teško detetu koje je do juče slušalo mamu i tatu, a sada već treba samo da razmišlja. Odrastanje je dugi i iscrpni proces, tokom koga se ne menjaš samo fizički, već menjaš i svoje stavove, mišljenja, poglede na svet. Možda je najteže sagledati svet realnim, onakvim kakav je on zaista, jer si donedavno imao sasvim drugu sliku i živeo u zabludi da je svet u kome živiš suviše idealan. Odrastanjem se sve nekako menja. Naglo otvaraš oči i krećeš nepoznatim putevima, sa mnogo prepreka i iskušenja. Možda zato bi svaki čovek poželeo da je opet dete, a dete nikada ne bi bio odrastao čovek.

Vremenom, kako rastemo, sami sagledavamo šta nas okružuje i shavtamo da su sve te promene brze i zahtevne. Češto čujemo naše roditelje kako nam kažu da već jednom odrastemo ili da smo dovoljno veliki da ne pravimo greške, da bolje razmišljamo, da odgovaramo za svoje postupke i slično. Međutim, ja se pitam, da li ima odraslog čoveka koji sve savršeno radi i nikada ni u čemu ne pogreši. Da li su odrasli ljudi idealni i ne prave greške, a možda i veće i gore nego deca, i da li odrasli uvek odgovaraju za svoje postupke i rešavaju sve svoje probleme. Zašto nam roditelji nameću “svet odraslih” kao nešto gde je sve ispravno, gde se ne sme ovo ili ono, gde ima milion pravila, mnogo problema i još više obaveza? Čemu sve to, ako je svet deta predivan, neograničen, ispravan i brzbrižan.

Verovatno da svako dete uživa u svojim godinama, ne misleći na njih, zabavljajući se na hiljadu svojih načina, vodeći male i beznačajne brige. Zašto moramo da odrastemo, ako se u nama i dalje krije jedno nestašno dete. Zašto sa mamom moram da vodim duge i ozbiljne razogovre i da neprestano slušam kako više nisam dete, kako sam konačno porasla i da se tako ponašam. Šta ako sam odrasla, ali se ja ne osećam tako. Naravno da sam svesna toga da roditelji svojoj deci žele najbolje, kao i to da su sav njihov trud i rad tu da nama bude lakše, da nas naviknu na obaveze, volju, rad, da sutradan nama bude lakše. Međutim, ne volim kada u meni naglo bude odraslu osobu, ako se još uvek osećam kao dete.

Koliko god uživali u koži deteta, neminovna je činjenica da rastemo i da se menjamo. S tim odrastanjem dolazi mnogo toga: lepo, ružnog, prijatnog, neprijatnog. Kroz različite situacije i događaje gradimo svoje ličnosti i nesvesno postajemo odrastao čovek. Međutim, istina je da svakom odraslom čoveku ta uloga brzo dosadi i da rado poželi da ponovo bude dete.

 

OSTAVITE ODGOVOR