Primer pismenog sastava iz srpskog jezika na temu „Moje matursko proleće“ za učenike završnih razreda srednje škole. Dragi moji maturanti jedan gotovo bezbrižan period života je iza vas, svako ga je doživeo na svoj način ali, verujte mi na reč to je jedan od najlepših i najbezbrižnijih perioda u vašem životu. Za ovaj rastanak evo male pomoći oko pismenog sastava koji vas sigurno čeka na kraju ove školske godine. Pogledajte i još i primer pismenog sastava na temu: Rastajemo se, generacijo!
Moje matursko proleće
Trenutak koji je bio tako daleko i koji je četiri godine ranije izgledao kao da nikada neće doći, neprimetno nas je prevario.
Moje matursko proleće došlo je sa lepim i sunčanim danima. Miris proleća i rađanje prirode, donose i jedan kraj. Kažu da je đačko doba najlepše u čovečjem životu. Tek sada čvrsto verujem u to. Ne znam da li su mi četiri godine unazad bile tako duge ili kratke, da li su bile teške ili naporne, ali nesumnjivo su bile najlepše godine mog odrastanja i sazrevanja. Iako je na samom početku sve izgledalo zastrašujuće, sada shvatam da je sve to bio loš utisak. Nije bilo ni približno mojim očekivanjima. Već naprotiv, bile su to godine iskrene sreće, uživanja i druženja.
Škola nije samo mesto koje nudi znanje, iako smo svi krenuli sa tom mišlju – da sutradan kada iz nje izađemo sve na ovom svetu moramo znati. Plašili smo se ocena koje nisu merilo znanja niti nas određuju kao dobre ljude. Ovo je pre svega bio naš drugi dom. Hteli da ga tako zovemo ili ne, to je naše drugo bezbrižno mesto. Najvažnije od svega, škola je mesto gde odrastaš, sazrevaš i postaješ čovek. U zabludi smo ako kažemo da nas škola ne može vaspitati niti učiniti boljima. Njena vrata ne otvaraju se samo radi dugih i teških lekcija, nego i radi nečega što možda čak i više vredi – radi životnih lekcija.
Ne znam je li škola bila tačno takva kakve je se sećam ni jesu li profesori bili toliko dobri ili loši kao što ih pamtim, ali znam da sam ovde naučila da je prijateljstvo najvažnije. Prijatelji su uvek tu, i u dobru i u zlu. Oni će mi ostati u najjasnijem sećanju. Ljubavi, prijatelji… Koliko god daleko bili, uvek ću ih nositi sa sobom.
Ovde sam prvi put shvatila šta znači biti prijatelj i koliku vrednost ima ta reč. Upoznala sam osobe sa kojima sam bila svoja, iskrena, a najviše nasmejana. Prijatelji ti daju slobodu, pronalazimo sličnosti i tada se mnogo volimo, a zbog naših razlika opstajemo. Važno je da cenimo prijatelje, da im pored ljubavi pružamo i podršku i da ih prihvatimo onakve kakvi jesu. Sve razlike među nama postale su naše spone, jer u školi, mnogo brojnih i različitih priča, nauče te šta je tolerancija, razumevanje, prihvatanje. Dakle, po završetku đačog doba poneću sa sobom ne samo uspomene na naša druženja, dosetke i zanimljive šale, nego i brojne trenutke kada sam shvatila da se menjam, da postajem neko drugi, neko zreliji.
Ko zna kako će sutra biti. Svako će odabrati svoj put, težiti da ostvari svoj cilj, ali verujem da niko od nas neće zaboraviti poslednje godine našeg detinjstva. Posle ovoga, jedino ćemo za naše roditelje ostati i dalje deca, a za sve druge formirane i zrele ličnosti koje oblikuju svoju budućnost. Za mene, detinjstvo i đačko doba trajaće sve dok bude uspomena, jer će jedino one pamtiti kad mi sve zaboravimo.