Primer pismenog sastava o Svetom Savi za učenike srednjih škola. Pismeni sastav uklapa se u gotovo sve teme koje opisuju život Svetog Save.
Pismeni sastav o Svetom Savi za srednju školu
Godinama i vekovima unazad iz okrilja srpske srdnjovekovne dinastije, zablistalo je veliko ime. Ras je iznedrio najznačajniju ličnost srpske istorije i kulture. Podario nam je svetlost koja i danas obasjava, čudotvorca kome se i danas molimo, sveca kojeg i danas slavimo. Ras je odgajio „čudnovato“ dete, a da ni sam nije znao da odgaja najvredniju ličnost srpske srednjovekovne države.
Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana, Stefana Nemanje i njegove žene Ane, bio je dete „molitve“. Velika je želja i molitva njegovih roditelja bila da dobiju muško čedo, naslednika carskog prestola i pomoć ocu i majci. Međutim, rodilo se dete koje će oblikovati srpsku istoriju. Rastko je od malena bio drugačiji od druge dece. Veliko interesovanje je pokazivao prema knjizi, učenju i čitanju.
Rano je počeo da čita žitija svetaca i da se divi njihovim podvizima. Donekle se, već tada nazirao put kojim će krenuti. Bilo je samo pitanje vremena kada će početi da živi svoj san. Njegovi roditelji su primetili da je bio zanesen molitvama, crkvenim službama i postom. Strahovali su da bi njihovo čedo moglo krenuti drugim putem i napustiti carstvo. Da bi to sprečili, otac mu je dao na upravu Humsku oblast, kako bi se polako oblikovao kao vojskovođa.
Međutim, Rastkova interesovanja su bila drugačija. Njegove želje su bile daleko od carstva i krune. On je sanjario o manastirima, Svetoj gori, o isposnicama, o velikim podvizima. Dok se srpska držva širila, dok su se teritorije zauzimale, jedan plemeniti i čisti mladić odlučio je da ostvari svoj san. Vreme vladavine Nemanjića obeleženo je, između ostalog podizanjem crkava i manastira. U njima su odisali sjaj i raskoš. Sva srpska duhovnost i kultura bila je unutar njihovih zidina. Tako je Rastko od ranih godina zavoleo te velike i značajne građevine, one koje vekovima odolevaju. Znao je da će jednoga dana njegov život tu proticati. I nije bilo žaljenja zbog svih uživanja u bogatstvu i carstvu, zbog raskoša u jelu i piću niti zbog zabave.
Njegov san postajao je ralnost onda kada je sa očevog dvora pobegao na Svetu goru. Dok je očeva potera vredno tražila Rastka, a njegovi roditelji tužno brinuli, negde, daleko, dalje od carskih haljina i carske krune, bosonogi mladić Rastko, postrizao je svoje vlasi i primio monaški čin. Te noći grad Ras poklonio je najveće i najvrednije bogatstvo Svetoj gori, monaha Savu.
S pravom se može reći da je život i rad Save Nemanjića bio od velikog značaja srpskom narodu. Zalagao se za prosvećenje svog naroda, trdio se da svoj narod nauči pravim vrednostima, da im pomogne, izleči, uteši i usreći. Naravno, narod je mnogo voleo Savu. Prepoznali su u njemu svu dobrotu i plemenitost.
Znali su za Savina požrtvovana dela i njegov trud. Verovali su u njegovu narav i čistotu. Zato je Sava i posle svoje smrti, ostao neprolazno ime i velika ličnost. Ne samo da je bio prvi srpski prosvetitelj, već je bio i prvi srpski diplomata i osnivač samostalne srpske crkve. Međutim, veliki doprinos dao je i srpskoj književnosti, gde se istakao kao prvi srpski pisac. Opisao je život i smrt svog oca, njegov isposnički život i sva dobra koja je učinio i kao vladar i ktitor, ali i kao monah. Sava Nemanjić bio je od izuzetnog značaja za kulturu, crkvu, duhovni život svog naroda.
Narodu je ostavio jednu od najlpeših građevina, središte prve sprske duhovnosti i molitve, manastir Hilandar. Međutim, pored Hilandara, obnovio je mnoge crkve i druge građvine. S pravom je zalužio da ga srpska istorija pominje, da u književnosti bude opevan kao najveći mudrac i zaštitnik svog naroda, da u svim legendama bude najplemenitiji, i u drugim delima, gde god se pominje, bude jedinstvena i neponovljiva ličnost. Njegov kult, samo je dokaz koliko je njegov život i rad bio od velike važnosti za njegov narod. Vekovima posle njegove smrti, nije nam samo ostalo njegovo ime, već i duhovno bogatstvo koje živi u svima nama.
