Početna Škola Sastavi - teme Pismeni sastavi za kraj osmog razreda

Pismeni sastavi za kraj osmog razreda

3903
0
PODELI
rastanak
foto: pixabay.com

Bliži se raspust, sunčani dani ispunjeni igrom i letnim razonodama. Provedite ga u zdravlјu i veselјu da biste, zatim čili i puni elana krenuti u novu školsku godinu.

Jedino je za učenike osmih razreda kraj školske godine obojen setom rastanka sa starim   drugovima, sa nastavnicima, sa školom u kojoj su, neki, proveli svih osam godina, stičući osnovno obrazovanje.

O tom skorom rastanku govore nam i literarni radovi koji su pred vama, učenika 8. razreda „Jovan Popović“ u Novom Sadu. Radovi su objavlјeni u listu „Neven“ pre više od 20 godina.

Rastanak

Jun vać zapliće ruke u krošnje mog grada. Ulazi kroz otvorene prozore učionice i uskoro će za sobom ostaviti bolnu tišinu praznih klupa. Plašim se poslednjih školskih dana i zamiranja zvuka školskog zvona. Plašim se i strele rastanka koja će se uskoro zabiti u naša srca.

Nikad više zajedno. Poslednji put ćemo zajedno crtati po knjigama i poklanjati jedni drugima ljubičice. I ceduljice više neće leteti razredom, a i domaće zadatke nikad više nećemo prepisivati. Nikad nisam razmišljala o rastanku, a on je tako brzo došao, nepozvan. I ploviće taktovi neke pesme kroz noć, a mi ćemo se razići bez suza, bez reči koje bi se pamtile.

Vreme će nas udaljiti, deliće nas gradovi i ljudi. Prebolećemo sve, zaboraviti poznate glasove… Nizaće se godine koje će nositi magle, kiše i…sećanja. I tada ćemo shvatiti mnogo štošta i videti koliko će vreme učiniti svoje. A, hoće li vreme promeniti nešto, da li ćemo zaboraviti jedni druge ili će novim susretom sve ponovo početi? Jer, bili smo zajedno dovoljno da se pamtimo, a premalo da budemo srećni. A, jednom kada se ponovo sretnemo u očima će nam se ogledati vreme i… onih osam godina.

I pamtiću drugarstvo za koje mislim da je lepše i čvršće od ostalih, i čudiću se pesniku što o njemu pesmu ne sroči, što u njegovu lepotu sme da posumnja. Nikada više zajedno.

Srešćemo se ponekad i pričati o nekim beznačajnim stvarima, i opet otići, svako na svoju stranu. Ali bićemo svesni da će sećanje na proleće jedne mladosti živeti, zauvek u nama.

Juni već zapliće ruke u krošnje mog grada. Ulazi kroz otvorene prozore učionice i donosi rastanak…

Slađana Gospić, VIII razred,
OŠ „Jovan Popović“
Novi Sad

Nikad više u istoj klupi

Uskoro odlazimo. Idemo iz ove škole, iza sebe ostavljamo drage zidove, klupe, hodnike… Tek sada vidimo koliko nam je sve priraslo srcu, koliku će prazninu u nama ostaviti. I sama pomisao na odlazak iz ove škole, na završetak školske godine, izaziva bol u srcu, i svetlucanje u očima, koje su sada prvi put napunjene gorkim suzama rastanka. Jer, mi do sada nismo znali koliko će biti teško dvadesetog juna primiti knjižicu… Nismo znali koliko će nam tuge umesto radosti zadati, dok je poslednji put budemo primali od razrednog starešine. Nije nam se odlazak činio teškim. Nismo znali koliko stari zidovi kriju tajni, koliko nestašluka će oni trajno čuvati, koliko će prepisivanja na pismenom zadatku prećutati.

Ipak, mi ne ostavljamo ovu školu potpuno. Ne, mi ćemo je nositi svugde sa sobom, ona odlazi zajedno sa nama, i preseljava se u naša srca. Zauvek.

Milan Jovanović VIII razred,
OŠ „Jovan Popović“
Novi Sad

 
loading...
loading...

OSTAVITE ODGOVOR