Neki bogataš je lovio po velikoj planini i zalurao. Hodao je tri dana sve dok od umora nije pao. Na njegovu sreću, naiđe jedno čobanče koje, videći onesvešćenog čoveka, priđe, umi ga vodom i okrepi jelom koje je nosilo sa sobom. Kada bogataš malo dođe sebi on ga zamoli da mu nađe konja i vodiča do grada. Otrči čobanče do sela i uskoro dođe sa dobrom vešću da će sve biti u redu.
-Da ti nisi naišao – zahvaljivao se bogataš – ja bih propao. Umro bih od gladi ili zime ili bi me rastrgle zveri. Spasao si mi život i hteo bih da ti se odužim. Bogat sam a nemam svoje dece. Hajde samnom. Biće ti kod mene lepo. Paziću te kao rođenog sina.
Na to će čobanče: – Najlepše se zahvaljujem na ponudi, ali ja imam oca i majku koji me mnogo vole i sa kojima mi je dobro, iako su siromašni. Ne mogu da se odvojim od mojih milih roditelja.
-Moja kuća je najlepša u gradu i ima stotinu soba. Novaca imam toliko da mogu kupiti sve što zaželim. Za ručak se služe najodabranija jela, pred kućom me čeka luksuzan ayto sa šoferom a imam i sopstveni bazen za kupanje.
-U mom selu su kuće male, ali je zato vazduh oko njih čist i zdrav. Kada se potrudimo i zaslužimo blagoslov Božji, ništa nam ne nedostaje za život. Hranimo se obično: kačamakom, projom, kajmakom, sirom, mlekom i medom. Ta nam hrana veoma prija i zato smo zdravi i rumeni. Za vreme letnjih žega osvežavamo se kupanjem u bistroj planinskoj rečici koja protiče pored sela.
Bogataš će na to:
– Sine, pastirski život u planinskom seocetu nije najbolje što možeš da imaš. Ja ću te, ako pristaneš, dati na najviše škole. Purovaćeš, upoznaćeš svet, kretaćeš se u otmenom društvu i bićeš mi zahvalan što si otišao odavde.
-I na tome ti hvala. Mi imamo našu seosku školu i crkvu u kojima se učim o da živimo prema Božjim zakonima, da volimo svoje bližnje, poštujemo starije i branimo svoju otadžbinu kada porastemo. Čobani i pastiri su dobri i iskreni ljudi, pošteno žive i rade, ja ih poznajem, dobro mi je sa njima i ne tražim bolje.
Bogataš ga je gledao začuđeno a onda mu malo zamišljen reče:
-Sine, blago tebi kada si tako zadovoljan svojim selom i svojim životom. Ja to ne mogu uvek da kažem za sebe. Kad već nećeš samnom u grad, zatraži nešto, hteo bih da te darujem.
– Hvala ti opet, odgovori čobanče, ne treba mi nikakva nagrada, ali baš kad hoćeš nešto da mi pokloniš, daj mi taj bič za uspomenu.
Bogataš mu dade bič i ode sa vodičem, a čobanče se veselo vrati svome stadu.
