Početna Porodica Deca za decu Praznici u snežnoj haljini – Jovana Konatarević (7. razred)

Praznici u snežnoj haljini – Jovana Konatarević (7. razred)

521
0
PODELI

Jovana Konatarević  je učenica 7. razreda Osnovne škole „Stojan Novaković” iz Blaca. Ona nam se u okviru dečjeg literarnog konkursa „Moja savršena zima“ predstavila pričom pod nazivom „Praznici u snežnoj haljini”. Uživajte!

Praznici u snežnoj haljini

Bio je to dan pre Nove godine. Razmišljam da prošetam gradskim ulicama u potrazi za inspiracijom. Naime, trebala mi je dobra i originalna novogodišnja čestitka. Nisam htela da baš kao i sva druga deca, crtam veselog Sneška koji maše svojom drvenom rukom. Ne želim ni da crtam Deda Mraza u hladnoj zimskoj noći kako se šunja belom stazom i u najvećoj tajnosti ostavlja paketiće deci.

Taman sam se uhvatila za kvaku spremna za dugu šetnju, kad čuh neke zvuke i lupanje. Brzo sam potrčala do dnevne sobe. Kada sam ušla imala sam šta i da vidim, veliku prepirku brata i sestre. Prišla sam im i upitala ih čemu ovolika gužva. Međutim oni su bili previše zauzeti da bi mi odgovorili. Morala sam da podviknem kako bih im privukla pažnju. Prvo se javio Stefan moj stariji brat: „O dobro da si tu, sad objasni Eleni da Deda Mraz ne postoji, da je to samo izmišljen lik stvoren da bi kobajagi poklonima usrećivao decu. Povrh svega svi dobro znamo da prava sreća ne dolazi iz stvari koje dobijamo“. Za Elenu moju mlađu sestru bilo je to previše, morala je da se umeša: „Deda Mraz zaista postoji i nikada me nije izneverio“. „To je gomila budalaština“. – nastavi Stefan „Svako može staviti lažnu bradu i obući crveno odelo“.

Bilo je krajnje vreme da se ova predstava završi. Odlučila sam da ja odigram završnu tačku, kako ne bi došlo do još većih sukoba. „Lepo je što ste oboje izrazili svoj stav, ali to ne znači da ne trebate poštovati tuđi. Istina je da prava sreća nije u materijalnim stvarima a i to da Deda Mraz nije običan stari deka, koji nema pametnija posla nego da se šunja i smrzava. Naprotiv, on u sebi krije više od par bora i crvenog odela. On ima čvrstu nameru i snažnu volju, da deci malim znacima pažnje ulepša detinjstvo. Zaista je ružno svađati se uoči Nove godine“. Činilo mi se da je ova zadnja rečenica dosta doprinela. Pretpostavljam da su se setili da za praznike treba biti srećan i ne ljutiti se zbog sitnica. U svakom slučaju prepirka je prestala i u kući je ponovo vladao mir.

Mogla sam na miru da se vratim svojoj potrazi za inspiracijom. Ovoga puta sam stvarno krenula. Koračala sam polako, sve je bilo tiho i mirno. Čula se samo škripa mojih koraka na snegu. Čak i nekad razborit povetarac sad je tiho šumio kroz zimske pejzaže. Sneg tog dana nije padao, pa sam sve lepo mogla videti. Izgledalo  mi je kao da horizont više ne postoji. Nebo i zemlja nisu se nešto razlikovali, osim tragova stopala utisnutih u beli pokrivač. Bilo je neobično gledati golo granje bez svojih zlatnih haljina. Sada su tu kao zamena samo beli mantili. Ipak razluku su činili četinari, jedino su se oni zelenili u ovom beskrajnom belilu.

Ubrzo sam prošla pored nekog dvorišta, koje je razbilo svu tu tišinu. Čuo se glasni dečji žamor. Radost je izvirala na sve strane, bilo je divno ponovo u vazduhu osetiti miris sreće. U centru našeg malog grada već je buktao praznični duh. Zvona su odjekivala glasno kao da se smeju, a svi su se radosno pripremali za novogodišnju noć.

Obrisala sam sneg sa obližnje klupe i sela da uživam u ovom veličanstvenom prizoru. Zažmurela sam. Sve ovo me je vratilo u prošlost i probudilo moja sećanja iz detinjstva. Prisećam se jedne novogodišnje noći, stavljam zvezdu na vrh jelke. I gle osmeha, bilo je teško držati ravnotežu, na tatinim ramenima. Jutro je takođe bilo zabavno zbog žurnog otvaranja poklona. Otvorila sam oči a i dalje nisam imala ideju za svoju čestitku, ali sam se osećala predivno. Kao da sam dobila krila i letela iznad svih tih belih oblaka, posmatrajući sva ta srećna lica. Vratila sam se kući, iznenada sam osetila strah jer i dalje nisam imala nikakve ideje. Sela sam neposredno pored jelke i tiho je posmatrala, uzela sam par šarenih papira i ponovo zažmurela. Ponovo me je zagolicala ona istinska sreća i najzad mi je sinula ideja. Ruka mi je podrhtavala, jer je ostalo tako malo vremena. Ipak sam nastavila da blagim pokretima iscrtavam linije, prolazili su minuti i najzad je crtež bio završen.

Nakon vesele večeri usledilo je odbrojavanje, još par sekundi i Nova godina stiže. Novi list, nova prilika za sve ljude da osete novu sreću. Prošla je ponoć i otpočela dugo iščekivana Nova godina. Baš tada sam odlučila da obistinim svoj crtež. Pozvala sam celu moju porodicu da sedne sa mnom kraj kamina i uživa u ovoj prekrasnoj noći. Postavila sam svoj crtež na vrh kamina. Moja porodica bila je zadivljena, sedeli smo zajedno dugo uživajući u zvucima pucketanja vatre u kaminu zagledani u moje delo.

Tada sam zasigurno osetila tu čar savršene zime,to je da je provedem sa svojom porodicom zajedno i u sreći.

 

OSTAVITE ODGOVOR