Jednom davno živeo je deda sa dugom sedom bradom. Ih, kakav je to bio deda! Takav, da na njega još i danas liče sve dede na svetu. Ali on ipak ne bi bio takav da nije imao unuka. Malog, nemirnog i iznad svega radoznalog unuka.
Svakog dana njih dvojica su šetali gradom u kome su živeli. I svaki čas unuk je nešto zapitkivao dedu. Ala je bilo pitanja! I lakih i teških, i neobičnih i smešnih:
Da li je neko nagrizao mesec? Da li su lovcu potrebni psi da bi ga branili od zečeva? Da li je nož vilјuškin muž? Da li oblake prave lokomotive? I tako dalјe, i tome slično…
Pa, ipak, deda je na sva pitanja rado odgovarao. Činio je to bez žurbe, smišlјeno i mudro. Unuk bi često, ne sačekavši odgovor na jedno, već postavlјao neko drugo pitanje. To bi bilo još neobičnije ili smešnije pitanje. Deda se zbog toga nije nikada lјutio na svog unuka. Znao je da se unucima oduvek više žurilo nego njihovim dedovima. I tako, iz dana u dan, unuk je posravlјao sve više pitanja. Ded mu je na njih strplјivo odgovarao. Ali, dogodilo se da deda na jedno pitanje ipak nije odgovorio. Bilo je to istina, čudno i sasvim smešno pitanje. Posmatrajući jedno veče dedinu bradu, unuk se zamislio, pa zapitao:
– Dedice, da li se tvoja brada, dok spavaš, nalazi iznad ili ispod pokrivača?
Deda ga začuđeno pogleda, dohvati se rukom za bradu, kao da je tek tada saznao da je ima, ali ne reče ni reči. Ko zna koliko bi se deda tako držao za bradu, da mu se unuk nije ponovo obratio: – Reci mi, dedice, reci…
Deda čudno zakoluta očima, pogleda postelјu, u koju se spremao da legne, počeša se po glavi i zbunjeno odvrati:
– Ne znam, dete, ne znam… Unuk se nezadovolјno promeškolјi u krevetu, pogleda još jednom u dedinu bradu i zaspa.
A deda? On sve do zore nije ni oka sklopio. Celu noć je mislio na pitanje koje mu je unuk postavio i pokušavao sam sebi da odgovori. Stavlјao je bradu čas ispod, čas iznad pokrivača ali mu se uvek činilo da to nije njen pravi položaj. Činilo mu se da je ona do sada nekako drukčije stajala. Kako – to nije mogao da se seti. I onda kada je sunce već odavno bilo izašlo, deda se još prevrtao u krevetu zbog brade.
Prevrtao bi se, sigurno, i danas da je tako dugo živeo. Ali – nije to bio poslednji deda na ovom svetu. I dalјe su dede šetale sa svojim unucima, i dalјe su unuci bili puni pitanja, a dede odgovora. I lakih i teških, i neobičnih i smešnih. Mnori od njih su obrijali brade, ali svi oni ne spavaju najmirnije i svi se veoma rano bude. Možda zbog toga što je na svetu uvek bilo više pitanja nego odgovora. Naročito onih koje unuci postavlјaju svojim dedovima.
