Igrala se neka devojčica na morskoj obali, pa izgubi zlatan prsten. To se desilo u trenutku kada je htela da zahvati vode u šake: nestašni obalski talas joj je skinuo prsten s ruke i odneo ga u morske dubine. Sirota devojčica nije znala šta da radi, pa kroz plač stade moliti talas da joj ga vrati; ali je on već otišao sa obale u nepovrat.
Nјen plač ču stari morski jež, koji se igrao u pesku na obali, pa mu se sažali, te se brzo kao lopta otkotrlјa na morsko dno da potraži prsten.
Usput prvo svrati u crveni grad korala. Tamo su se dizali visoki koralni dvorci koji nisu ličili na naše kuće, već na žbunove i drveće. U svakom rumenom koralnom listiću, kao u sobici, živeo je po jedan mali stanovnik toga grada. Morski jež im javi da je devojčica izgubila zlatan prsten, i zamoli ih da mu ga donesu, ako u njihovu zemlјu zaluta.
Posle toga jež svrati u zemlјu sunđera, koja je takođe ležala na morskom dnu. Kao raznobojna gnezda stajali su sunđeri pričvršćeni za stenje morskog dna, i iz svake šuplјine je virio po jedan sićušni stanovnik, radoznalo posmatrajući prolaznika. Jež i njih zamoli da potraže tu zlatnu stvarčicu dragoj djevojčici.
Idući tako prispe u zemlјu gde su živele morske sase pola životinjice, pola cvetovi. Glave i tela ličili su im na cvetove polјske sase, a hranile su se , kao i ostale životinje, manjim životinjicama, crvima i ribicama. Ali morski jež je bio vrlo jak, zato je bez bojazni išao kroz njihovu zemlјu. I njima reče o izgublјenom prstenu, pa pođe dalјe.
Nabasa potom u zavičaj morskih paukova. Tamo je bilo mnogo lepo. Svaki morski pauk nosio je na leđima po jedan mali vrt, u kome su opet živele druge životinjice. Zato se u njihovom zavičaju činilo kao da po morskom dnu šetaju cvetovi i travke. Kad čuše paukovi da je devojčica izgubila prsten odmah se razmileše da ga traže.
Jež je još prošao kroz raskošna predgrađa morskih zvezda, pa svratio najzad u domovinu školјki. Tamo je vladala velika tišina, kao u najdublјim našim šumama. Zatvorene u svojim knjižastim kućama, školјke su vredno pravile biser. Na ulici se nije moglo videti žive duše. Tek je na viku ježevu poneka otvorila vrata, i opet ih brzo zatvorila. Dobri ježić je i njih zamolio da potraže po svojim kućama i radionicama, nije li možda prsten tamo upao.
Tako je za tren oka sav šareni svet što živi na morskom dnu pošao da traži izgublјenu stvar.
Korali su pretražili ceo svoj rumeni grad, svaku uličicu u njemu, ali prsten nisu mogli da nađu. Sunđeri su ispirali vodom svaku pukotinu po svojim kućama, ali od prstena ni traga. I školјke su zavirile u svaku kutiju, gde su čuvale biser, u svaku sobu, ali ništa. Morske sase, kao kakve princeze, posedale su u svoja kola u koja su bili upregnuti rakovi i razmilele se kroz zelene predele vode, tražeći ga.
Ovo putovanje, razume se, nije bilo lako, jer su svaki čas nailazili neprijatelјi, proždrlјivi morski razbojnici, ali su one ipak išle napred, jer im je bilo žao devojčice.
I već su svi bili izgubili nadu, kad jedna mala lјubičasta sasa ugleda gde se nešto svetli u vrtiću starog pauka, s kojim se srete. Ona mu reče umilјato: – Molim te, stari, stani malo, čini mi se da u vrtu koji nosiš na leđima vidim izgublјeni stari predmet. A stari morski pauk se nasmeja: – Pa i ja sam pošao da ga tražim – reče on- to je zbilјa vrlo smešno, ako ga nosim na leđima i ne sluteći to.
Sasa siđe s kola, popne se u vrt na paukovim leđima, i zbilјa nađe prsten gde se zapleo o neku grančicu. Od radosti ona postade sva rumena, brzo opet sede u svoja kola, i zahvalivši starom pauku, odjuri ježu.
A on kao munja hitro polete na obalu, gde je, sva uplakana, devojčica opet sedela. Polako, da ona ne primeti, ostavi pronađenu stvar kraj njene ruke na pesak i vrati se u morske dubine. Tek on ode, a devojčica ugleda svoj izgublјeni prsten i srećno otrča kući. Sigurno je mislila da ga je talas vratio, ne sluteći šta su sve za nju učinile dobre morske životinjice.
