Najteže na svetu, ali i najlakše je biti, zanimljiv i duhovit, to imaš ili nemaš. Neće na silu. Moje najdublje poštovanje ide pesnicima koji su za decu pisali pesme sa namerom da ih nasmeju, zabave, oraspolože. To je posebno teško, a u isto vreme i lako. Miodragu Stanisavljeviću, Brani Crnčeviću, Momčilu Tešiću verovatno nije bilo teško, ovi sjajni pesnici pokušali su da svojim pesmama nasmeju sve nas, a da li su uspeli?
Zec sa govornom manom – Miodrag Stanisavljević
Doziveo sam strasnu traumu
Kad su u nasu sumu
Dosli lovci da love
Nas sirote zecove.
Zalajase kerovi strasno
I grmnu lovceva puska
I vidite rezultat:
Poceo sam da suskam.
Za mene kao zeca
to je velika nesreca
jel svi drugi zeci
pravilno izgovaraju reci
Odlucih zato da se lecim
jel necu da mi se smeju zeci
i ceo rod pseci.
Ovako vise ne ide.
Sutra vec casna rec,
idem kod psihijatra
da vidim sta on smatra.
Ljutito meče – Brana Crnčević
Mesec obukao čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.
Dole u šumi, jedno meče
zamišljeno, već treće veče,
gleda u zvezde.
Meče se ljuti već treći dan
što ga teraju u zimski san
i zamišljeno stalno ćuti.
Tata se ljuti, mama se ljuti
i svi mu vele:
– Otkad postoji med i pčele,
otkad postoji sunce i veče,
nismo videli takvo meče.
-„Šta ćeš da radiš – mama ga pita –
kad lišće sasvim, sasvim požuti
i sneg napada iznad rita?“
A meče ćuti.
-„Šta ćeš da radiš – baka mu veli –
kad svet od snega sasvim pobeli?“
Tata se ljuti, mama se ljuti,
a meče ćuti.
Odjednom meče ljutito reklo
šta ga je peklo:
-„Neću da spavam, neću i tačka.
Zašto ne spavaju zec i mačka?
I ptica iznad naših glava
zašto ne spava?“
A oda tiho, tiho reče:
-„Baš mi je krivo što sam meče.“
Sad mama ćuti, i tata ćuti,
i svi su strašno zabrinuti.
Meče se ljuti:
-„Uzeću – kaže – trotinet,
idem međ’ decu, među svet.
Neću da spavam. Neću i tačka!
što ne spavaju zec i mačka?“
Mesec obukao čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.
A jedno meče već treće veče
Neće da spava. Gleda u zvezde.
Dogovor – Momčilo Tešić
Nek crkne ko laže!
Ovde nema šale,
Tata meni kaže:
Ne zovi me ĆALE!”
Ali to kod mene
tek uslovno pali:
“A ti mene više
nemoj zvati MALI.”
“Dobro”, reče tata
dižući povije,
“ali ko pogreši
čvrgu da dobije?”
Klimnuo sam glavom;
namere su čvrste,
mada tata ima
mnogo jače prste.
Pa stisnusmo snažno
dve desnice muške
i smazasmo složno
iz tepsije kruške.
Jedan nešto ozbiljniji pogled na magarca – Vitomir Nikolić
Da okupaš zebru,
da joj spereš šare,
šta bi bila zebra?
Obično magare.
A da nesto staviš
magarcu na rebra
iste one šare
bi li posto zebra?
Ja mislim da ne bi
(I sigurno ne bi!)
jer on ne da da se
tek tako pozebri,
ko što neki lako
svoje ruho svlače
i oblače tuđe
pa se – pomagarče.
Stidim se od malih nogu – Božidar Timotijević
Beše prošla crna ponoć,
baš nekako oko jedan,
kad sam na svet ovaj došo
uplakan i neugledan.
Oko mene neki ljudi,
na svakome kapa bela,
svi ozbiljni, obučeni,
ja jedini — bez odela!
Gledali me svi odreda
ozgo, ozdo, nazad, spreda,
kao da je mala beba zato da se gola gleda!
Uprli u mene oči
pa žmirkaju, pa me mere,
šta sam mogo tog trenutka
nego da se muški derem.
Plakao sam kao kiša:
što da tako na svet dođem
i prvi put pred strancima
stanem ko od majke rođen?!
Protestna gradska pesma – Dragomir Đorđević
Dosta mi je solitera
I desetog sprata
Hoću kao moj drug Pera
U dvorište s vrata
Liftovi su čudo svetsko
Ponos svake zgrade
Pokvare se vrlo retko
A još ređe rade
Dosta mi je tog asfalta
Od kog muka hvata
Ja sam brate željan blata
Ko general rata.
Dosta mi je gradskih pasa
Što cvile za kosku
Hoću kravu i to pravu
Može i seosku.
Papagaj mi navrh nosa
Ko da mi je cimer
Hoću neku retku pticu
Kokošku na primer.
Neću kiflu hoću onu
Pogaču sa solju
Hoću drvo makar drvce
U mom vidnom polju.
Dosta mi je solitera
I desetog sprata
Hoću kao moj drug Pera
U dvorište s vrata.
Mene jesu, a siguran sam i vas, hvala im.
