Početna U svetu knjiga Dečije priče Sava broji zvezde – Srbijanka Stanković

Sava broji zvezde – Srbijanka Stanković

538
0
PODELI
Zvezde

Sava je bio najživahniji dečak u ulici! Ma šta u ulici, u celom kraju! Njegovi roditelji su stalno govorili: „Savo, smiri se malo! Pa ti si najnemirnije dete!“

„Veliki su nekad tako dosadni“, rekao je jednog dana svome papagaju Kići. „Oni bi hteli da ja samo sedim mirno, da pišem domaći i idem u školu. A ko će da pravi Sneška? Ko će da vozi bicikl? Ko da se penje na drvo, je li? Šta je bilo, Kićo, i ti si na njihovoj strani?“

I tako iz dana u dan.

Sava je najviše voleo kada za vikend dođu njegove sestre i braća, pa se po celi dan igraju u dvorištu i na ulici. Najviše su ga radovali raspusti – zimski zbog sankanja, a letnji zbog igre žmurki, jer ih tada odrasli nisu dirali. S vremena na vreme majka bi izašla na terasu i pozvala ih da jedu palačinke ili prženice. Tada bi uz ciku i vrisku smazali užinu i trčali natrag, uzbuđeni i slobodni.

Tako se jedne vrele julske noći i dogodilo čudesno brojanje zvezda.

Sve je počelo na običan način, a tako valjda počinju sva čuda. Pre nego što je pao mrak stigli su svi: Aljoša i Kalina, Iva i Ena i dva Lazara. Tetka je ponovo rekla: „Evo je banda na okupu!“, a Sava se zadovoljno nasmešio i rekao: „Pokret!“

Svi su znali šta to znači: čim padne mrak, igraće žmurke! Kakva je to samo radost i ushićenje kada se broje: „Eci peci pec, ti si mali zec, a ja mala prepelica, eci peci P E C!“ Ovog puta palo je Kalini da žmuri. Dok je ona stiskala oči i brojala do pedeset, ostali su se razmileli po komšiluku. Aljoša se sakrio iza kuće, Iva i Ena su otrčale iza komšijine kapije, oba Lazara su se sakrila u malom podrumu, a Sava se najspretnije popeo uz trešnju.

Odatle mu se pružao širok pogled na ostale. Video je Aljošu kako žuri ka mestu za brojanje: „Pu, Kalina!“, a onda i Ivu i Enu kako se držeći za ruke prikradaju Kalini iza leđa. Nije znala da su oba Lazara na istom mestu, pa je jurila od dvorišta do dvorišta. Sava je znao da njega neće tako lako naći, pa se ispružio na grani i pogledao u nebo. Zvezde su magično zatreperile.

„Je li i vama dosadno, zvezdice? Ili se i vi divite našoj igri? Hoćete da se igrate sa nama?“, prošaputao je Sava. „Koliko vas samo ima! Moja mama kaže da ste vi sestrice, mora da ste srećne kad ste zajedno isto kao što sam ja kad mi dođu sestre i braća. Vidim, i ostali su se pridružili Kalini da me traže, neće oni skoro. Možda mogu da vas prebrojim? Jedna, dve, tri, četiri…“

I tako je Sava brojao, brojao, brojao… Uopšte nije čuo kako ga dozivaju i traže. Tek  negde kod sto dvanaeste zvezdice čuo je mamin glas: „Deco, palačinkeeee!“

Zastao je.

„Zvezdice, jeste li gladne?“

Zvezde su čudesno zatreperile i Sava je znao: vreme je da siđe s drveta. Brzo, dok su se ostali utrkivali do tanjira sa palačinkama, sišao je s trešnje i dotrčao do mesta za brojanje: „Pu, Kalina!“

Svi su se okrenuli kad su čuli njegov glas. Odjednom su ga prekrili zagrljajima i povicima:

„Savo, tu si! Gde si se skrivao? Što se nisi javio kad smo te zvali? To nije lepo, ne znaš koliko sam se uplašila! Za kaznu, ti sledeći brojiš i tražiš! Al’ prvo palačinke!“

Onda su jeli i smejali se.

Pod čudesnim sjajem julskih zvezdica dugo se čuo dečiji smeh i zadovoljno mrmljanje zbog palačinki sa eurokremom.

Autorka: Srbijanka Stanković

 
loading...
loading...

OSTAVITE ODGOVOR