Pesmom pod nazivom “Sin” Anabella Tea Đogić učenica 8. razreda OŠ „Fadil Bilal“ Šumatac, BiH osvojila je 2. mesto na našem konkursu pod nazivom “Podeli dar”. Literarni konkurs “Podeli dar” je konkurs za dečje radove na slobodnu temu i aktuelan je čitave godine. Svakog 1. u mesecu pravimo presek i biramo najbolje. Ovaj rad je osvojio 2. mesto u kategoriji srednjoškolaca. Čestitke Anabelli.
Sin
Daleko se sakrila naša priča, daleko.
Pitam se da li je poznaje neko?
Nadam se da je zna svako,
Jer živjeti nikome nije lako.
Tu negdje je kuća, a ograda se diže.
Tu na ljude laju psi ako se približe.
Tu se nalazila velika štala,
Tu je zavezana za nju jedna kobila frktala.
Bila je haflingerske pasmine,
Bijele grive, sjajne, svilene.
Zlatne boje dlaka joj je bila.
Pitome oči je imala kobila.
Kobila je tužna- to se vidi sada.
Desilo se nešto, plače od tada.
Tužna je, al’ na ljude bijesna k’o psina-
Srušili joj snove, prodali sina.
Sve se desilo dok su još cvjetale ljubičice,
A u daljini, na livadi, trčale ovčice.
U jednog smeđeg konja se zaljubila.
Ova naša zlatna kobila.
Kobila se zvala Grace- ime konja nije bitno.
Imao je smeđu dlaku i hodao elegantno.
Bio je morganske pasmine,
Crnih očiju pune neke divljine.
I tad se velika sreća desila-
Grace je u trbuhu ždrijebe nosila.
Hvalila se drugim kobilama,
Al’ se to nije sviđalo ljudima.
Uvijek su je mrko gledali,
Najgoru hranu joj davali.
Gazda je prema njoj bio totalno hladan-
I tako iz dana u dan.
I rodilo se ždrijebe- muško je bilo.
Mati Grace ga je lizala milo.
To joj je bilo prvo ždrijebe-
Voljela ga je čak i više od sebe.
Gazdina djeca su ga Max zvala,
Često su se sa njim u štali igrala.
Gazdi je on bio tamo neki stranac-
Jer je ždrijebac bio mješanac.
A kad je Max godinu dana napunio,
Gazda ga je s majkom van izveo.
Bili su ljudima okruženi,
A Max je prodan nekoj ženi.
Grace je vidjela kako sin u daljini nestaje…
Zar nije previše mlad da se prodaje!?
Gazdu je tužnim očima gledala-
Da će joj vratiti sina, tome se nadala.
Al’ gazda ju je hladno za štalu zavezao.
I u kući on je iščezao.
Grace su suze niz lice tekle,
A u grudima su je misli sjekle.
„Šta ako mi sina tjeraju da radi?
Pa on je još slab, konj mladi!
Sad se moja duša brine…
Ne želim da pogine!“
Bog zna šta se Maxu desilo.
A Grace je u duši teško bilo.
Ko zna je li još zdrav i čitav,
A možda u jarku leži mrtav?
Podignula je njušku u nebo, do visina…
Da ugleda svoga sina…
Anabella Tea Đogić
OŠ „Fadil Bilal“ Šumatac
