Uroša ste upoznali kao jednog od pobednika na nedavno završenom konkursu „Podeli dar“ koji je inače i prvi po redu u organizaciji sajta MojeDete. Danas vam se još jednom predstavlja pričom „Sokoćala“. Uživajte!
Sokoćala
Letnji raspust ima posebnu lepotu kada ga provedem kod dede Aleksija i baba Borjane na selu. Tako je bilo i ovog leta. Dugo sam se pripremao. Deda mi je poručio da ponesem štapove za pecanje i dobru volјu. Odlučio sam da spakujem mobilni telefon, laptop, tablet i još neke dodatke. Skoro da sam bio siguran da ću dedu oduševiti i naučiti novoj tehnologiji. Štapove za pecanje sam namerno zaboravio.
Dočekali su me kao malog cara. A onda sam iz ranca izvadio i na sto stavio: telefon, laptop, modem za internet, tablet… Deda Aleksije i baba Borjana su treptali sitnim očima i čudno uzdisali.
„Kakva su ovo sokoćala?“ – upitao je deda.
Za njega su sve nepoznate stvari bile sokoćala.
„To je deda, laptop“, odgovorim.
„A gde je tu top?“ – pita radoznala baba.
„Ćuti, stara, kada ne znaš, top je negde sakriven. Ja sam bio u vojsci, pa znam. Bio sam u artilјeriji. Ti nisi bila u JNA, pa ne znaš!“
„Sada ćete videti čudo neviđeno, gledajte i uživajte“, kažem.
Deda i baba sede ukočeni za stolom. Deluju uplašeno. Sigurno očekuju da pukne neki top. Uklјučim laptop, preko USB modema se konektujem na internet, pa na Skajp. Na ekranu se pojave mama i tata. Mašu nam. Smeju se. Nešto govore. Deda se vrpolјi na stolici i pita:
„Pa kad ste i Vi došli iz Beograda? Evo, Uroš i ja malopre stigli…“
Okreće se, pogledom traži nešto po sobi. Hoće objašnjenje. Pokušava da objasni.
„Deda, oni nisu ovde. Oni imaju tablete, pa se tako…“
„Piju tablete! Aha, zato nisu došli! A kad su se razboleli?“
Pokušavam da im objasnim šta je tablet, ali vidim da ne ide. Onda pokazujem na laptopu: klik levi, klik desni. „Da li razumete?“
Ćute.
Deda uzima naočare, okreće laptop, zaviruje u njega, kucka po tastaturi. Baba uzima tablet, drma ga, verovatno i dalјe traži tablete.
„Znate, preko interneta možete videti sve što Vas zanima na ovom svetu. U ovoj spravi zvanoj laptop je ceo svet. Šta bi ti, deko hteo da vidiš?“
„Eto, Kopaonik, davno nisam bio tamo.“
Pokazujem dedi Kopaonik, on očima ne veruje.
„Čudno neko sokoćalo. Čudno“, uzdiše deda Aleksije, a baba Borjana mu se pridružuje. Uporno im objašnjavam. Oni su sve više zbunjeni. Baba Borjana se krsti.
U tom momentu mi zvoni mobilni, mama me zove na Vajber. Kažem dedi:
„Mama će slikati cipele koje hoće da ti kupi, da vidiš da li ti se sviđaju.“
U tom momentu stiže nekoliko slika cipela. Deda se čudi:
„Kad je pre uspela da razvije film i uradi fotografije. Našem komšiji Stojanu je za to trebao ceo dan.“
„Deda, fotografije se više ne razvijaju, ovo su digitalne slike.“
Ne odgovara. Šta bi i rekao, kada ništa ne shvata.
Baba pokušava da poveže stvari, pa komentariše:
„Dete moje, kako je pre bilo lepo. Evo, i ovaj televizor. Pre su bila samo dva kanala. Odmah izabereš šta ćeš da gledaš. A sada ih ima sto, i dok premotam do poslednjeg, da vidim šta ima, na prvom mi se već završila serija.“
Deda se nadovezuje:
„A mene nagovaraju da bacim ovaj Pupinov telefon na brojčanik i kupim mobilni. Eeeee, ne da Aleksije Pupina, dok je živ!“
Ja sam i dalјe bio uporan da im objasnim tajne Skajpa, Vajbera, interneta, računara. A oni zinuli ko dve ribe.
Kada je deda shvatio koliko sam se uneo da me razumeju, a da to nije dalo baš nikakve rezultate, rekao je: „Ne trudi se. Ne sekiraj dušu. Mi smo starinski lјudi iz 20. veka. Spakuj ti ta sokoćala u ranac, pa da odemo do reke i zabacimo štapove, a ti baba spremi palačinke sa pekmezom od kajsija.“
Gledam ih i baš su mi dragi. Baš ih volim što su takvi, starinski lјudi iz 20.veka.
