Priča Srbijanke Stanković o jednom divnom detinjstvu i dečjim avanturama koje počinju jednim malim pitanjem: Hoćemo do kraja ulice?
Hoćemo do kraja ulice?
– PetraVAnja! PetraVAaaaanja! – čulo se u dvoglasu negde na početku Ulice Petra Kočića, tačnije kod brda. – PetraVaaaanja! – bili su uporni Lazar i Kalina.
Njihovo ujednačeno vikanje prekidala bi samo Lesi svojim dubokim lavežom.
– Ujnaaa! Kalina, Lazo! – začula bi se tek Marta sa obližnje terase. – Čula sam vas, čekajte me!
Čim bi mala prilika sa plavim kovrdžama nestala, sa druge strane ulice, kroz prozor bi provirile dve slatke glave – Petra i Vanja!
– Kalina, Lazo, evo nas! Hoćemo do kraja ulice?
Na ovaj način bi svakog jutra počinjala pustolovina u Petra Kočića. Dok su devojčice oblačile svoje jakne, Andrea, vesela i željna igre piskala bi sa terase – rado bi krenula i ona u avanturu.
A kakva bi fantazija čekala ovu dečju bandu? Jednom bi udomili mače – ma šta jednom, bar tri puta! Lovili su bubmare, jurili na trotinetima, pravili ručak od blata i piskutavo pevali arančići-barančići koga ćete vi?!
Vrelo leto ili šljapkave jesenje barice, snežna zima ili proleće što se budi – ceo je svet bio idealna scenografija za ovo čarobno detinjstvo.
Ovi veliki ponekad bi čuli buku i čudili se: kako im ne dosadi?!
Pojma nemaju odrasli! Družina iz Petra Kočića krenula je do kraja ulice!
Ma do kraja sveta!
