Vanredno stanje u zemlji zbog pamdemije koronavirusa promenilo je živote svima. Odraslima, starijima, a možda najviše deci. Nema više škole, ali ima onlajn nastave. Nema više druženja i igre, brinu svi: i veliki i mali.
Jedna nastavnica srpskog jezika se dosetila na koji način da olakša deci dane koje provode kod kuće u izolaciji. U pitanju je domaći zadatak i građenje jedne divne navike: vođenje dnevnika. Igrom slučaja, mnogi će učenici tek sada početi da vode svoj dnevnik, u ovim neobičnim okolnostima. Neki će zaboraviti na to, a neki će beležiti sve što im se dešava mnogo godina kasnije od ove trenutne krize.
Kako je zapravo deci u njihovim malim glavama i velikim srcima pokazaće vam rad učenice petog razreda Milice Bjeletić.
Stranica dnevnika u izolaciji
Jutro je, 5. april 2020 godina. U petoj smo nedelji epidemije. Korona virus odnosi nove žrtve u svetu i kod nas. U mojoj zemlji 1908 zaraženih osoba i 51 preminula. Juče u 13h počeo je policijski čas i trajaće do sutra ujutru. Najduže do sada, što mi govori da je situacija sve ozbiljnija.
Danas je nedelja, nemam nikakvih obaveza, pa mi dan prolazi u razmišljanju. Razmišljam o ljudima više nego o tom upornom virusu. Pitam se ko su ti ljudi koji još nisu razumeli da treba da ostanu kod kuće ne bi li spasili svoj i nečiji život. Kako da im se objasni ako reč, bolest, nečija patnja i muka pa čak i život nisu dovoljni da bi razumeli. Ruke su mi vezane. Ne mogu ništa osim da pišem. Pišem, ali vrtim se u krug ne znam šta da kažem, nema kraja, krug je začaran i nikako da izadjem iz njega. Moram da stavim tačku. Proći će. Doći će novi dani. Svaki dan biće neka nova prilika za sve nas. Biće nam lakše, ipak ne polazimo od nule, imamo neko novo iskustvo, znamo šta sve može da nas saplete… Ili ipak ne znamo… Videćemo još kad prodje korona, a do tada hajde da se sačuvamo svi zajedno budimo kao jedno.
07:30h 6. april
Zvoni alarm. Kreće nastava, na momenat je sve zaličilo kao da je sve u redu. Pustam tv pospana sam i mrzovoljna. Izvesno je samo to da ću i danas ostati kod kuće. Osećam ljutnju i bes. Korona mi je pokvarila sve planove! I dalje me drži taj osećaj koji je bio u prvom naletu. Međutim, kad se dublje zagledam u sebe i svoju okolinu shvatam suštinu koronine posete.
Ona je tu da nas opomene. Ne da nas vrati u prošlost, već da nas natera da se zagledamo u budućnost. Dobro poznat zvuk me prekida u ovom razmišljanju. Zvuk telefona, stižu nove poruke i zadaci. Dan je zatrpan obavezama oko škole. I bolje je tako. Proletelo je vreme već je 15h i redovna konferencija sa koje nas svakodnevno izveštavaju o novim žrtvama virusa. 2200 zarazenih i 58 preminulih. Neko bi rekao samo brojke da se radi o nečem drugom, ali nije. Radi se o životima, nečijim životima. Ostajem zapanjena i zagledana u odraz svog lika u telefonu. Kroz glavu mi prolazi samo jedno… proći će… Moramo da dobijemo ovu bitku… nema nam druge!
Autorka: Milica Bjeletić, V razred, Osnovna škola „Nikodije Stojanović Tatko“ u Prokuplju
