Početna Vesti Intervju SUPERMAMA: Moje dete zna da na mene može da računa

SUPERMAMA: Moje dete zna da na mene može da računa

317
0
PODELI
supermama
Foto: Sačekaj malo

Predstavljamo vam Vladanu – supermamu, blogerku i ekonomistu ogrnutu željom za znanjem. Na svom blogu Sačekaj malo – Dnevnik supermame Vladana iskreno i bez ulepšavanja govori o samohranom roditeljstvu, o tome kako odrasta dete bez oca i zašto je svaka samohrana mama, u stvari, supermama.

U svom dnevniku supermame neguješ jedan nepristrasan, neromantizovan pogled na (samohrano) roditeljstvo. Koliko je tvoj blog obrazac tvog ponašanja koje opisuješ, a koliko lični priručnik za neke buduće situacije?

Trudim se da budem nepristrasna, ali ne verujem da mi to uvek uspeva. Ipak sve što pišem, pišem iz mog ugla, pa se sigurno kroz moje tekstove provlače moji lični stavovi i doživljaji. Šta uopšte znači, biti nepristrasan, i da li je to moguće ? Mislim da je to veoma teško, koliko god mi to pokušavali.

Ako neromantizovan znači realan i ogoljen, slažem se. Inače smatram da se podizanje dece prečesto opisuje na dramatičan ili previše zašećeren način. A ja to pre svega vidim kao veliku odgovornost: za njihov život, a potom i za to što će od njih postati kada se budu osamostalili. Podizanje dece je velika sreća, ali i užasan stres. Samostalno podizanje dece, dakle izvan okvira klasične roditeljske zajednice, znači duplu odgovornost, duplu obavezu, dupli stres. Ali ne i duplu radost, jer je realno ta radost uvek (bar kod mene) potisnuta nekakvom tugom i žaljenjem što dete ne odrasta zajedno sa oba roditelja. Dešavalo se da mi dobronamerni ljudi serviraju fraze u stilu – “ali ovo je bolje za tvoju ćerku, nego da bude svedok mučnog razvoda”. Ili pak, “šta joj fali ionako ne zna za drugačiji život”. E pa nije baš da ne zna. Kako raste, tako joj se polako otvaraju oči. Vidi drugu decu koja uz sebe imaju i oca, i već je pravila poređenja te vrste, na moju veliku žalost.

Da se vratim na pitanje – moj blog opisuje naš život i situacije kroz koje prolazimo. Sve što zabeležim meni pomaže i na neki način mi otvara oči, jer tek kada nešto zapišem, ja realno postajem svesna toga što se desilo, što sam uradila ili pomislila.

supermama
Tvoj blog je ohrabrenje za mnoge mame koje same podižu decu (mada i za mnoge koje to čine zajedno sa partnerom). Šta je to što želiš posebno da poručiš svojim pisanjem?

Blog sam najpre počela da pišem kako bih sebe „olakšala“. Naime, uvidela sam da time što svoje misli stavim crno na belo, često i sebi pojasnim neke stvari koje su mi pre toga bile konfuzne. Trudim se da pišem jasno i dosledno. Samim tim moram i svoje misli da sredim, a dok ih zapisujem, iznosim neke istine kojih do tada nisam ni bila svesna. Na početku nisam imala nikakav poseban cilj, međutim kako se blog razvijao, kako sam sticala čitateljke (uglavnom žene, rekla bih), tako sam uvidela i da blogom možda mogu da pomognem da se pojasne prilike i neprilike samohranih roditelja. Iz ličnog iskustva znam da okolina nije svesna do koje mere se samohrano roditeljstvo razlikuje od klasične porodice. Uverila sam se u to u kontaktu sa prijateljima i poznanicima koji decu podižu u standardnim zajednicama. Tako sam pisala o svojevrsnoj izolaciji samohranih majki, o činjenici da smo retko pozivane na porodična druženja, i zbog čega je po meni to slučaj. Jasno mi je da će se to teško promeniti, ali makar o tome možemo da pišemo i čitamo, jer znam da nisu svi svesni ove problematike. Sve se uzima zdravo za gotovo, eto žena je razvedena, pa šta? Bolje dobar razvod nego loš brak. I na tome se završava. A toliko toga još ima…

supermama
Iako si supermamama neretko ističeš to kako nisi savršena. U svojim blogovima govoriš o ljudskoj strani jedne majke, o greškama i lošim postupcima, kao i načinima da se neke roditeljske greške isprave. Zbog čega misliš da je važno da se pokaže i takva slika roditeljstva danas kada su (pogotovo na Internetu) svi savršeni roditelji?

Ah, volela bih ja da budem savršena, to tako dobro izgled ! Čitam neke blogove i pratim instagrame, neke od tih žena poznajem. Vidim da su uložile ogroman trud da sve izgleda besprekorno, i verujem da su savršenstvu mnogo bliže od mene. Mogla bih i ja tako da se predstavljam: “fensi mama i slatka ćerka, šta nas briga, niko nam ništa ne može”. Ali prvo, najiskrenije me mrzi. Drugo, ne volim da se pretvaram. A ne bih ni umela. Tako da se držim istine i pišem sve što mi padne na pamet, i nikada se zbog istine nisam pokajala. U laži mogu da vas uhvate. Ali zbog istine vam niko ne može ništa.

Koji su to kvaliteti koje želiš da razviješ kod svog deteta?

Volela bih da nauči da ne da na sebe. Da ne bude kao ja, koja sam predugo dopuštala sve i svašta. Volela bih da nauči da se brani i odbrani od svega što može da joj naudi u životu. Volela bih da bude hrabra. Volela bih da bude jaka i puna života (mislim da do već negde jeste). Volela bih da bude pragmatična, da shvati da ono što se mora – mora. Na primer škola. Volela bih da uvek bude iskrena. Eto, toliko.

supermama
Foto: Sačekaj malo
Postoji li neki obrazac u vaspitavanju kog se držiš? Da li slediš nečiji primer?

Rano leganje. To je kod mene lako. Ćerka mi zeva već u 20h, a oko 20h30 kuka da želi da spava i prebacuje “Što je još nisam poterala da ugasi svetlo”. Fantastična osobina. E, sad, budi se već oko 6, pola 7.

Zdrava ishrana. Nema grickalica. Čokolada tek ponekad. Nema bonbona, žvaka. Nema sokova. Ništa od toga ne držim u kući. Ona voli supe, sarme, kuvana jela.

Ne utopljavam je. Hulahopke nosi na planini, kada je baš baš hladno.

Sve je ovo po meni deo vaspitavanja. Ne volim kmečanje i prenemaganje. Stroga sam, ali sam za nju uvek tu. Na svaki njen poziv odazivam se smesta. Ona zna da na mene uvek može da računa.

Nemam nikakav poseban primer pred očima. Imam anti-primer. Mislim da su mene pogrešno usmeravali i vaspitali. Sve što njoj ne dopuštam, meni je bilo dozvoljeno. Međutim, kada sam bila u godinama da stičem životna iskustva i da grešim, majka me je stalno kontrolisala i sputavala. Mislim da je kontrola pametna stvar, ali sputavanjem samo dovodite dete u situaciju da ne nauči dovoljno o životu i da kasnije pravi greške koje će mnogo koštati. Tako je bilo kod mene, a ja ću dati sve od sebe da budem drugačija od svoje majke.

Koliko je teško podizati dete sam? Kako se ipak o(p)staje supermamama?

Ne znam da li je teško, tačnije, ne znam da li je lakše udvoje. Pretpostavljam da jeste ako je veza normalna i skladna. Često zavidim takvim roditeljskim parovima. Ali od zavisti nema nikakve koristi, i zato jednostavno guram dalje, iz dana u dan, i tako opstajem kao supermama.

 
loading...
loading...

OSTAVITE ODGOVOR