Beba čoveka dolazi na svet kao bespomoćno, nejako biće, negde posle 9 meseci razvoja u majčinoj utrobi. Bez roditeljske brige, nege, pomoći i zaštite ne bi mogla preživeti. Čulni organi novorođenčeta, oči i uši ipak su sposobni za funkcionisanje, a čulo ukusa i dodira gotovo su sasvim razvijeni. Ona nije gluva i slepa kao npr. mladi ptići ili mačići, a i mladunci mnogih drugih životinja koji duže vreme moraju da ostanu u toplom gnezdu ili uz majku i koji se zato označavaju kao „goluždravci“.
Drugi mladunci životinja, kao npr. ždrebad ili telad, pačići ili pilići, mogu odmah pošto se rode ili izlegu iz jaja, da gotovo samostalno funkcionišu da slede svoju majku. Stoga se oni ponegde označavaju terminom „begunci iz gnezda“. Poseduju otvorene oči i uši i sva čula koja su im potrebna za preživljavanje, pre svega za traženje hrane.
Naša deca, prema svojoj telesnoj građi, pripadaju višim sisarima, ali tek kasnije zauzimaju posebno mesto unutar sveta. Pola godine (6 meseci) prođe dok beba ne postigne za ljude tipično uspravno držanje, stajanje i začetke govora. Toliko isto vreme na je potrebno i za razumevanje, kao i predstavljanja svoje ličnosti razumljivom. Ako bi naša deca već pri rođenju posedovala potpuno zrelo stanje jednog „begunca iz gnezda“ , a time i izgled sličan roditeljima, trudnoća bi tada morala da traje najmanje 21 kalendarski mesec ili preko 80 nedelja, umesto 40, koliko normalno traje, tj. 9 kalendarskih meseci.
Zašto je, međutim, svako dete čoveka rođeno u stvari „pre vremena“
Jedan švajcarski biolog bavio se proučavanjem osobenosti prve godine života kod čoveka.
Čovek se može shvatiti jedino kao socijalno biće. Za razvijanje njegove prave i pune, samo njemu svojstvene prirode potrebno mu je „ti“ i „grupa“. Tako je bebi u stvari neophodan kontakt sa najbližim osobama, odnos „ti“ sa grupom, porodicom – kako bi postala pravi „čovek“.
Stoga se porođaj ne može shvatiti kao okončano stanje, već samo kao „prvo poluvreme“ trudnoće u stvari rasta i razvoja. U prvoj godini života detetu je neophodna ista briga i toplina u kojoj je moglo da uživa u majčinoj utrobi. Čak šta više potrebna su i mnogostruka podsticanja, od prvog majčinog osmeha, prvih igara, prvog tepanja i prvih reči. Nikada više u životu čovek neće naučiti toliko mnogo kao u svojoj prvoj godini života!
I još više, da li će jedan čovek kasnije biti vedar ili potišten, komunikativan, osećajan, sposoban da voli ili će biti osobenjak, da li će rado raditi, igrati se ili naprotiv biti trom, zao, da li će se kroz neuspehe lako obeshrabrivati ili nepokolebljiivo i uporno nastavljati dalje: za sva ta kasnija ispoljavanja ličnosti, već se u prvoj godini života udaraju temelji. Mnogi će možda ovde prigovoriti i reći: da je najveći deo našeg bića ipak utvrđen i predodređen najviše nasleđem. Spor oko pitanja šta čoveka više određuje, njegove nasledne sklonosti ili njegova okolina, veoma je star. Danas se svi naučnici slažu da na izgradnju ličnosti utiču oba činioca, da međutim, u mnogome i veoma značajno zavisi od najbolje moguće uobličenosti i usklađenosti okoline, počevši od rođenja, koju bitno određuju roditelji i njihova bliža okolina tj. porodica.
Iz ovoga sledi: ko želi da učini najbolje za svoju decu, mora s tim započeti veoma rano, najkasnije pri rođenju, kažemo najkasnije, jer su se mnogi istražiivači uverili da već stav oca i majke prema budućem detetu, željenom ili neželjenom, može da utiče u dobrom ili lošem smislu na njegov razvoj.
Jedno je svim ljudima zajedničko, bez obzira na to da li se rode pod vrelim suncem Afrike ili među Eskimima na krajnjem hladnom severu, oblakoderu Njujorka ili na nekom našem salašu: niko se ne može setiiti svog rođenja, niti kako je progovorio ili prohodao! Najranija sećanja datiraju iz četvrte ili pete godine života, a ipak je taj najraniji period života izuzetno važan. U životu svakog čoveka su, prema tome, prve godine života upravo odlučujuće.
