Bio neki mali čobanin. Spavao je u kućici od brvana, na postelјi od sena, a kašika i zdela iz koje je jeo bile su od drveta. Nije mali čobanin Ivan ništa imao, ali mu se činilo da je njegova sva planinska lepota, celo nebo i jezero, i šuma. I nikad te lepote nije bio sit. Čim bi isterao stado na pašnjak, odlazio bi na obalu jezera koje se nalazilo u planinskoj uvali i po kome je uvek plovio veliki ćutlјiv labud. Jezero je obično bivalo mirno i ravno kao ogledalo i Ivanu se činilo da jedan labud plovi vodom a neki drugi roni kroz vodu. Kad god bi labud na jezeru savio svoj Beli dugi vrat, savio bi i njegov drug, labud pod vodom, kad bi gornji raširio krila, raširio bi ih i onaj u jezeru i Ivan je mislio da je to zbog toga što se njih dvojica mnogo vole, što su prijatelјi. Borovi koji su se ogledali u vodi, čobanske kolibe, oblaci i ptice smatrao je da pripadaju nekom tajanstvenom svetu u jezeru, koji mu se sviđao mnogo više nego svet u kome je živeo.
„Kada bih bio labud, zagnjurio bih se pod vodu da vidim kako je dole, da li je zbilјa tako lepo“, mislilo je čobanče žedno lepote. Kad se labud po nekoliko dana ne bi na jezeru javio, verovao je da je zacelo u gostima kod svoga druga pod vodom, i zavideo mu. Sviđalo mu se što je tamo sve obasjano zelenkastom svetlošću, i sviđalo mu se što drveće dubi na glavi a kućice stoje natraške, što je sve neobično.
Jednog prolećnog dana istera opet Ivan stado na pašu pa sede na kamen kraj jezera i zagleda se u vodu. I u njoj se blistalo proleće kao i u planini. Oblaci su se prevrtali preko glave, po jelama i borovima nicale bledozelene svećice, a ptice rasecale vodu lako kao vazduh. Čak je i neko čobanče slično Ivanu sedelo na kamenu. Kad eto ti labuda. Plovio je tiho, pravo prema Ivanu.
– Ivane, – rekne mu – zašto sediš uvek tako sam kraj vode? O čemu misliš?
– Mislim kako je u svetu pod jezerom.
– To je tajna – odgovori labud. – Tamo niko sem mene ne može da ide. I ja često krišom prolazim.
Ili je labud bio ptica odveć nežna srca pa nije hteo dete da razočara i da mu govori da pod jezerom nema nikakva čarobna sveta, ili je takav svet tamo zbilјa postojao, tek on mu tako reče i obeća da će mu otud doneti štogod po čemu će moći bar nazreti kako je u tom čudesnom svetu.
Bela ptica sutradan ne zaplovi jezerom i pojavi se tek posle pet dana sa zrnom bisera u klјunu. Spustivši ga Ivanu na šaku, reče:
-Kao semenom kod nas, ovim se tamo hrane ptice.
Bog zna odakle je labud taj biser doneo, tek tako reče čobančetu i ono nekoliko dana ostade mirno igrajući se zrnom bisera i zamišlјajući ptice koje se time hrane. Nije prošlo mnogo vremena, a Ivan stade moliti labuda da jednom i njega povede kada pođe u svet pod vodom. Pritom je plakao i tako ga milo gledao da labud reče:
– Ne plači! Tamo te, istina, ne mogu povesti, ali ću ti opet doneti štogod lepo po čemu ćeš nazreti taj čudesni svet.
Posle nekoliko dana labud ponovo nestade i kad se vrati, donese Ivanu u klјunu lјuspu zlata.
-Kao što kod nas pada sneg u belim pahulјicama kad nastane zima, tako tamo i zimi i leti sunce svet zasipa ovim zlatnim pahulјem. Bog zna da li je to bilo istina, tek ovako mu reče, a Ivan je nedelјu dana bio zadovolјan igrajući se zlatnom pahulјicom i zamišlјajući svet pod ovakvim lјuspicama zlata. Čežnja da tamo zaviri bila je još veća sad kad je nazreo lepotu toga čarobnoga sveta i opet je stao moliti labuda da ga kad onamo pođe, povede. Labud ga nije ni ovoga puta poveo, ali mu je opet posle jednog putovanja doneo zrno srebra veliko koliko lešnik.
-To je šlјunak po stazama u svetu ispod jezera, sad možeš misliti kako su svetle reke odakle se ovakav šlјunak vadi.
Pri tome se potuži čobančetu kako su ga uhvatili da odaje jezerske tajne nekom na gornjem svetu i ako još samo jednom pokuša da na zemlјu iznese ma i jedan trun, neće ga nikad više otud pustiti.
Prevari se čobanče i po četvrti put zamoli labuda da ga sa sobom povede ili mu donese još što po čemu bi znalo kako je pod jezerom. Labud je samo tužno zaćutao, gledajući ga kao da se zanavek oprašta. I zbilјa se nikada više nije vratio. Ko zna, možda je i postojao neki čarobni svet pod jezerom, možda su mu i bili zapretili da jezerske tajne ne izdaje, a on je možda, ne mogući nikom molbe odbiti, opet hteo čobančetu nešto poneti pa su ga na delu uhvatili, a možda je poginuo u jezerskom šipragu.
I kad je jednog dana dečak shvatio da se labud neće nikad vratiti i mašio se opet rukom u nedra gde su stajali darovi što mu ih je nežni prijatelј donosio sa putovanja – tamo su stajala tri obična kamička.
