Početna Porodica Deca za decu Tajanstveni kovčeg – Jovana Konatarević

Tajanstveni kovčeg – Jovana Konatarević

207
0
PODELI

Bilo je to mirno i tiho jutro. Probudio me je zračak sunca koji se poigravao na mom licu. Još uvek sam se privikavala na novi stan. Podigla sam ruke protežući se i dvaput sam jako zevnula. Bosim nogama lagano sam otišla do kupatila da se umijem i operem zube. Tada se već mogao videti moj široki osmeh. Dan se kasnije odvijao baš kako treba. Bila sam u školi, a potom otišla do drugarice, šetale smo se i smejale. Vratila sam se kasno kući, već je bio mrak. Tiho sam koračala uz stepenice jedva dotičući tlo.

Dok sam tako hodala po polumraku, pažnju mi je privuklo neko prigušeno svetlo koje je dopiralo iz podruma. Uvek sam izbegavala mračna mesta ali tamo je gorelo svetlo a iz radoznalosti htedoh ući unutra i istražiti. Dok sam tako razmišlјala jedan deo mene mi je govorio da je to običan podrum  kao i svaki drugi i da samo produžim dalјe, a drugi deo mi je šaputao da znam da ako sada odem ni oka neću sklopiti. Ipak sam odlučila da uđem, jer što da ne, uvek sam bila strašno radoznala.

Ušla sam i videla jednu malu prostoriju u kojoj je gorela sveća. Na kraju prostorije nalazio se mračan hodnik. Rešila sam da uđem u hodnik, sa svećom u ruci. Hodala sam polako ne primećujući da je sveća polako dogorevala. Ubrzo sam ostala u potpunom mraku. Prošla me je jeza kroz celo telo, i reših da se vratim. Ništa nisam videla, već me je potpuno obuzeo strah. Nisam znala koliko sam se udalјila od podruma, a kada sam malo bolјe pogledala na drugoj strani sam ugledala tračak svetlosti. Tada mi strah naglo nestade, jer sam mislela da će me zauvek pratiti večiti mrak.

Dok sam se polako približavala drugom kraju hodnika, pitala sam se šta će me čekati tamo. Da li će me čekati strašni horor ili nešto tajanstveno i zanimlјivo, neka avantura. Hodala sam sve brže i brže, a svetlost je bila sve jača i jača i napokon sam stigla do kraja hodnika. Ušla sam u jednu prostranu dobro osvetlјenu prostoriju. Na sredini te sobe stajao je kovčeg, probah da ga otvorim ali je bio zaklјučan. Tražila sam pogledom po prašnjavim policama nešto što liči na klјuč od kovčega. Ubrzo sam odustala, ipak mi je bilo dosta istraživanja za taj dan. Samo što krenuh nazad začu se jak tresak. To me je toliko uplašilo da sam počela da trčim u mraku jednom rukom dodirujući zid hodnika. Trčala sam koliko su me noge nosile i nekako na kraju izađoh iz hodnika ponovo u onaj maleni podrum.

Pokušala sa ući u svoju soba a da ne probudim ostale ukućane. Mama ima lak san, pa je čula moje korake. Upitala me je zašto još uvek nisam u svom krevetu.Oči su mi suzile i ja je upitah da li je i ona čula onaj tresak. Ona zbunjeno odgovori: „Kakav tresak?“. Došlo mi je da joj ispričam sve ali ipak nisam. Mene je trenutno najviše zanimao tajanstveni hodnik, kovčeg i taj tresak. Majka je pošla da me ušuška kao i uvek i da mi poželi laku noć ali je primetila da sam veoma nervozna. Prišla je pored mene i zagrlila me, bio je to trenutak tišine.

Nakon toga mama mi šapatom saopšti da joj slobodno mogu sve reći. Uzdahnula sam i krenula da joj pričam, a oči su mi zasuzile. Mama mi je, nakon što me saslušala  rekla da će sutra nešto važno da mi kaže, ali moram prvo dobro da se naspavam. Odlučila sam da budem hrabra i jaka i da se suočim sa svojim strahovima. Brzo sam zaspala a ujutru me je na noćnom stočiću čekala poruka: „Čekam te u parku, kod statue“. Pomisli la sam da je to poruka od mame, nisam je videla u kući pa sam pretpostavila da je već otišla.

Brzo sam se obukla, zgrabila jaknu i otrčala do parka. Našla sam još jednu poruku na statui na kojoj je pisalo: „Zakasnila si!“ Tada sam već počela da se brinem. Vratila sam se kući a na pragu je stajala još jedna poruka na kojoj je pisalo „Zbogom“. Samo sam ušla i zalupila vrata, počela sam dozivati mamu ali nikoga nije bilo. Uzela sam telefon i pozvala mamu. Javio mi se neki grub glas koji je rekao: „Ako želiš da ponovo vidiš svoju porodicu, suoči se sa tajnim hodnikom večeras u ponoć“. Legla sam na krevet i rezmišlјala, gde mi je porodica, čiji je to glas, i da li to ima veze sa tajanstvenim kovčegom. Pomišlјala sam da sam ja kriva za sve i da nisam trebala nikada ni kročiti u taj hodnik. Nisam znala od koga da tražim pomoć.

Posle nekog vremena sam zaspala. Probudila sam se u sumrak, i odlučila da odem i pronađem svoju porodicu. Ovog puta ponela sam baterijsku lampu. Kada je sat otkucao ponoć uputila sam se ka tajanstvenom podrumu o kome sam znala vrlo malo. Upalila sam baterijsku lampu i polako koračala hodnikom. On je bio sve jeziviji i jeziviji. Čula sam vrisak i počela da trčim, potom se čuo ponovo onaj tresak, srce mi je ubrzano lupalo. Čula sam da mi se neko približava i brzo ugasila lampu. Pribila sam se uza zid što sam više mogla i zaustavila dah. Kada se ta osoba dovolјno udalјila počela sam ponovo da koračam. Nakon nekog vremena, čula sam  neki glas kako doziva u pomoć, učinilo mi se da je to bila mama.

Trčala sam, glas je dopirao iz one sobe u kojoj sam pronašla kovčeg. Kada sam stigla videla sam kovčeg a pored njega svoju porodicu svezanih ruku. Iza njih je stajala neka meni nepoznata osoba. Pretećim glasom, mi reče da mu predam klјuč i pokaza na medalјon koji je visio oko mog vrata, ili u suprotnom nikada više neću videti svoju porodicu. Tada se začu tihi mamin glas koji mi reče: “Ne brini za nas, nemoj predati klјuč jer se u kovčegu nalazi nešto veoma važno“. Za trenutak je nastao tajac, a onda sam viknula „NE“. Svi su se tada zbunili. Ništa nije važnije i ništa ne može da zameni nečiji život a pogotovo ne život moje porodice. Skinula sam medalјon i uputila se ka toj nepoznatoj osobi,  sa namerom da joj ga predam. Tada sam začula aplauz, a mama je uzviknula: „Bravo, položila si test“.

Nisam znala da li sam srećna ili lјuta, upitala sam mamu, o čemu se radi, kakav test? A ona samo mudro odgovori: „Odlično si položila test ličnosti, vidi se da znaš da proceniš šta je zaista vredno“. Pitala sam je zašto mi je uopšte postavlјala ovaj test ličnosti, valјda je do sada mogla da proceni moju ličnost. Rekla mi je da je morala da proveri da li sam hrabra i sposobna i da mi sada nešto želi reći. Tvoja prabaka je ovde živela i za vreme rata u ovim tunelima i hodnicima sačuvala živote mnogih lјudi. Bila je veoma hrabra i sposobna žena. Ovo je bio njen kovčeg a ti si njegov naslednik, na tebi je da ga otvoriš. Ruka mi je drhtala dok sam ga otvarala a unutra se nalazila nekakva sveska, prabakin dnevnik. Podigla sam ga i iz njega je ispala slika, sa koje me je posmatrao lik moje prabake.

 

OSTAVITE ODGOVOR