Tri priče za decu o zimi – Mudri dedica, Snješko, Zec i liscica

Pao je prvi sneg, a tada je najlepše sedeti u svojoj toploj sobi i pričati priče. Ovom prilikom vam donosimo nekoliko lepih priča o zimi.

Mudri dedica – Narodna priča

Bila je zima. Napolju je padao sneg. Baka, šćućurena pored peći, reče dedi: “Idi u šumu i donesi drva”. Deda je obukao bundu, na glavu je stavio veliku šubaru, na ruke vunene rukavice, a na noge obuo vunene čizme. Sa sekirom na ramenu krenuo je u šumu. Šuma je bila gusta, a sneg dubok. Deda je sekirom udarao po drveću i sam pričao: “Ovo je tanko, ovo je predebelo, e ovo ću…”, i sekirom udari jako po drvetu.

Odjednom se čulo neko mumlanje: “Ko to tamo lupa?” A deda će na to: “Ko to tamo mumla?” Iza stable se pojavio medved i zamumlao na dedu: “Zašto me budiš iz zimskog sna? Sad ću da te pojedem!”
“Prvo me, medo, probaj da li sam ukusan, pa me onda pojedi! Šta ćeš prvo: nogu, ruku ili glavu?”
“Daj ruku!” Deda mu je bacio vunenu rukavicu. Medved je zagrizao rukavicu i bacio je.
“Ruka ti ništa ne valja!” Daj glavu!
Deda mu je bacio šubaru. Medved je probao šubaru, pa i nju bacio.
“I glava ti ništa ne valja, daj nogu, možda će ona biti ukusnija.” Deda je medvedu bacio čizmu.
Medved je zagrizao čizmu i rekao:
“Fuj, deda, mnogo si gadan, ništa ne valjaš, neću da te pojedem!”

Deda je odsekao drvo, vratio se kući i ispričao baki kako je prevario medveda. Baka ga je potapšala po ramenu i rekla : “Ti si moj mudri dedica!”

Snješko – Ranko Pavlović

Milica je udarala rukama po limu automobila iz koga je upravo bila izašla.
– Hoću da ostanem napolju!- vikala je promuklim glasom. – Hoću s Milošem i ostalom djecom da pravim Snješka Bijelića.

– Ne možeš – govorila je majka blagim glasom i omotavala joj oko vrata širok vuneni šal. – Čula si šta je doktor rekao da moraš ležati u toploj sobi i redovno piti sirup koji ti je dao. Kada ozdraviš, igraćeš se na snijegu do mile volje i tada…

– Do tada će se snijeg otopiti  – prekinula je majku.
– Ako se to dogodi, pašće drugi – mirno je rekla mama i gotovo progurala Milicu kroz ulazna vrata koja su se brzo za njima zatvorila.

Milica je ljutito skinula toplu odeću sa sebe i pobacala je po podu svoje sobe. Popila je kašičicu sirupa i prije nego što joj je majka unijela šolju topog čaja, zaljuljuškala se u nitima nemirnog sna…

… Išla je sama prostranom poljanom prekrivenom snijegom. Nigde drveta, grma, plasta sijena. Nigde potočića, breščića, ni nakostrešenog vrapčića da zadživdžuće. Ničega po čemu bi mogla da odredi u kom pravcu će zagaziti kroz dubok snijeg.

Odjednom, nešto bijelo izvilo se iz neprekidne bjeline i krenulo prema njoj.. Tek kad joj se ta prilika približila na nekoliko koraka, po dva ugljena u glavi, među kojima je, malo niže, stajala zabodena šargarepa, zaključila je da je to Snješko Bijelić.

Onda se pojavio drugi snješko, s njene leve, pa treći, sa desne strane. Za njima, krenuli su četvrti, peti, šesti… Ubrzo su je okružili i uplašila se da će je ugušiti.

– Maaamaaa! – vrisnula je i potrčala prema prozoru. Pogledala je u dvorište, baš dok joj je majka spuštala toplu ruku na rame. Odozdo joj je metlama kao rukama, mahao Snješko Bijelić, okrenut tačno prema njenom prozoru. Na njegovoj glavi prepoznala je Miloševu plavu vunenu kapu.

Zec i lisica – Narodna priča

Jedne duge i oštre zime ogladne sve zveri pa i lukava teta lija. I, jednom noću, kad je kamenje pucalo od studeni, nađe siromaška zečića gde skakuće prtinom da se zagreje, pa naumi da ga prevari.
– Zima, zejo, odi da se igramo!
– I lani je bila, teto – odgovori zec.
– Zar si ti lanjski? – zapita ga ona.
– Jesam, vala, i preklanjski! – odgovori on.
„Nema, bogme, tu meni večere“ – pomisli tužno lisica i ode na drugu stranu.