Pred vama se nalazi kratak sadržaj lektire „Rani jadi“ Danila kiša. Delo se sastoji od novela među kojima je i “Ulica divljih kestenova”. Pomenuta novela je ukratko prepričana i prilagođena za pismeni sastav. Naša preporuka je da ipak pročitate knjigu i doživite je na svoj način.
Ulica divljih kestenova
Doživljaji iz detinjstva često se najjače urežu u čovekovo pamćenje. Čuče skriveni i zakopani, a samo jedna sitnica miris ili misao može vratiti čoveku slike jasne kao da se sve dešavalo pre samo nekoliko trenutaka.
Tako se i desilo u noveli Danila Kiša “Ulica divljih kestenova”. Naš glani junak čeznuo je za detinjstvom, iako ono nije bilo baš najsrećnije, čak se može reći, bilo je teško i opasno. I bez obzira na to njega je vukla ta jedna iskra sećanja i želeo je da ponovo vidi onaj drvored divljih kesnova u ulici čijeg se imena čak nije ni sećao. Zaputio se pa šta bude.
Čitava priča našeg junaka je potraga, posle mnogo godina, za ulicom iz svog detinjstva. Ona je živa u njegovom sećanju ali je nema u stvarnosti kao što više nema ni divljih kestenova. Na samom početku njegove potrage, iako gotovo siguran da je na pravom mestu, pitao se da li je moguće da uspomene toliko varaju. Sve se toliko promenilo do neprepoznatljivosti, čak je i ulica delovala manje. Svega nekoliko momenata i pitanja upućenih više sebi nego prolaznicima koje je susretao, bilo je dovoljno da u sećanju oživi čitavo detinjstvo. Sećanja su navirala i preplavila čitavo njegovo biće. Setio se ulice i svega u njoj, škole, bunara, učiteljice i drugara u čijoj se “bandi” borio. Sve se vratilo pa čak i miris divljeg kestenovog cveta.
Setio se rata, bunkera i skloništa. Sa lepim uspomenama vratile su se i ružne. Setio se svoje kuće, koje više nije bilo, majke, oca, porodice. Iako je nestalo sve ono što je moglo da oživi sećanja, ona su ipak bila tu. Njegova stara kuća je bila porušena ali sećanja su i dalje živa, i krevet gde je spavao on i njegova sestra. U navali sećanja vidi i šivaću mašinu sa nožnom pedalom svoje majke. Emocije su toliko jaka da zabravlja na sve oko sebe, ne smetaju mu ni zabrinuti pogledi prolaznika. Ništa mu drugo nije važno, samo taj trenutak. Potpuno se prepustio plimi sećanja. Iako se soba u kojoj je odrastao pretvorila u leju luka, a na uzglavlju mu raste jedno kvrgavo drvo jabuke on uživa.
Od prošlosti se ne živi, ali je ona jednako važna kao i sadašnjost ali i budućnost. Svako sećanje, svaka uspomena je vredna i neponovljiva. I prava je sreća što se one mogu osvežiti i oživeti.
