Proleće je stiglo u naš kraj a neposredno pre njega su se pojavili i prvi vesnici. Buđenje prirode opisao je i Branko Ćopić u jednoj prelepoj priči:
Vesnik proleća
Daleko pa jugu, dole pored mora, Proleće se smejalo pod sunčanim nebom, šetalo po maslinovim gajevima i ispod tamnih čempresa na groblјima i odmaralo se u hladovini pored kamenih crkava na čijim su tornjevima ćutala zvona od starosti. Šetalo se tako Proleće i mislilo o skorom putu na sever.
– Uskoro će vreme da pođem gore na svoj dragi sever. A koga da pošalјem da objavi moj dolazak?
– Da li ćeš ti poći, mala moja prijatelјice, da javiš da ja dolazim? – obrati se proleće lasti koja je upravo tog trenutka vijala jednu bubu oko crkvenog tornja.
– Ah, ah, pusti me da se nagledam nemirnog mora, a ove godine pošalјi nekog drugog umesto mene – zamoli lasta tako umilјato da joj niko na svetu ne bi mogao odbiti molbu. – Pošalјi, na primer, dugonogu rodu, ona je i onako jača od mene.
– Rodu? Ko da sad nju nađe, ona je negde u Egiptu, šeta obalom velike reke Nila i gleda krokodile kako se sunčaju u toplom mulјu. Moram da potražim nekog drugog.
To reče Proleće i pođe uzduž mora da potraži nekog ko će biti njegov ovogodišnji vesnik. Molio je mnoge ptice, ali je svaka htela da još bar malo ostane u sunčanom primorju: jedna se bojala da je na severu još hladno, drugoj je bilo žao južnog sunca, neke su opet bile zalјublјene u vitke čemprese i tako Proleće već umorno i tužno od traženja sede u jedan maslinjak, i duboko se zamisli.
– Koga, pitaš? Ta zar si na mene zaboravio? Javi se nečji veseo glas iz maslinovih grana.
Začuđeno i obradovano proleće podiže glavu, ali na svoje veliko čudo ne ugleda nikog. Hej, ko je to, ko to misli dobrovolјno na moj dragi sever? Gde si, junače, ne vidim te.
– Otkuda da me i vidiš. Ja sam vetar Jugo. Jug je moj zavičaj, obišao sam ga već uzduž i popreko, poznajem sve zalive, bio sam u svim gradovima, prošao sam kroz sve maslinjake, bezbroj puta obletao sam stare kule i bedeme i već mi je ovde postalo dosadno. Velim ti, drage ću volјe poleteti na sever da javim tvoj dolazak.
– Ali kako će na severu doznati da ja dolazim kad tebe, moga glasnika, niko ne može da vidi. Lastu bar svak ugleda i onda kaže: „Eto proleća, dolaze laste“.
– Ne brini ti ništa – radosno povika Jugo, diže se visoko u sunčan vazduh i polete put severa.
Za kratko vreme Jugo stiže na vrh prve planine na severu. Najpre ga oseti sneg i odmah stade da se topi.
– Ne znam ni sam šta mi je – prošapta on vrlo začuđeno – postaje mi tako toplo kao da sam bolestan. – Biće sigurno da proleće dolazi.
U dubokoj mračnoj pećini probudi se; zlovolјno medved, omirisa vazduh i radostan krenu izlazu.
– Osećam da će uskoro proleće. Golica me u nosu topli južni vetar.
Podigavši se s visoke litice orao krstaš veseo okruži nad planinom.
– Oho-ho, čini mi se da jugo duva u moja krila, a to je znak da je proleće blizu. S planine se Jugo spusti u nizine, još ponegde pokrivene slojem tanka snega.
– Ko me je to zovnuo? – prošapta visibaba začuđeno provirivši ispod snega. – Gle, ko me je to zovnuo, sve mi se čini da sam čula nečiji glas. I mene je neko probudio, lepa susetko, – začu se sneni glas jednog starog drena. – Moram da požurim da razvijem svoje zlatne cvetove, jer čim se ja probudim, znači da će ubrzo proleće, a ja među prvima moram da ga pozdravim.
– Ti da ga prva pozdraviš. – To pravo pripada samo meni i mojim belim cvetovima – povika jedan crni trn iz obližnje živice, poznat kao velika svađalica.
– A možda i meni – ču se iz blizine jagorčevina.
Svak će reći da su moji žuti cvetovi najlepši dar proleću. Zadovolјan Jugo slušao je njihovu prepirku, osluškivao kako pucketaju pupavi na drveću, gledao vesele vrane kako se dižu iznad oranica, pa se onda odjednom i sam zamisli: koji li je to najlepši dar koji se sprema proleću?
Zamisli se tako Jugo, duboko se zamisli i krenu da pogleda ko je to spremio najlepši dar za proleće. Lutao je nekoliko dana, divio se zlatnim cvetovima drena, belim visibabama, žutoj jagorčevini, rascvetalom crnom trnu i tek jednog sunčanog jutra, dok je lutao kroz žbunove na ivici jednog brežulјka, on zadivlјen zastade opijen divnim mirisom. Ispod žbuna ga je gledao skroman cvetić, modar kao njegovo rodno more daleko tamo dole na jugu.
Gle, evo ga, našao sam ga. Zar ovo nije najlepši dar proleću? – povika on radostan i podiže se visoko u sunčan vazduh noseći sa sobom miris lјubičice. – Ah, ah, ne verujem da je lepšeg mirisa našao čak ni moj daleki rođak, vetar iz Indije.
Pijan od radosti on čak zaboravi i na koju stranu treba da duva i stade da se vrti u krug baš kao obesni vihor. I zabavlјen tako svojom igrom nije ni opazio da proleće već beše stiglo i u ozbilјni severni kraj.
