Početna U svetu knjiga Bajke Violina – Miroslav Demak

Violina – Miroslav Demak

12693
2
Violina

Stari violinista je umro. Bio je to čudotvorni muzičar. Znao je sve pesme na svetu i znao je da ih zasvira bolјe od bilo koga drugog. Kada je svirao, duga bela kosa vijorila mu je iznad čela kao da sama svira pesmu južnog vetra. Violinista je uvek dolazio neznano otkud, ali uvek u trenutku kada je lјudima bio najpotrebniji. Donosio im je radost i smeh. Dolazio je sa pesmom, darivao je njome lјude i ponovo odlazio neznano kuda. Svi su govorili da ima čudotvornu violinu.

Sada je stari violinista umro. Iza sebe je ostavio najlepše pesme, zaveštavajući ih svim lјudima. Osim pesama, iza njega je ostala samo njegova violina. Nјu nije dao nikome. Pre nego što je poslednji put sklopio oči, pozvao je sebi dva svoja najbolјa druga – slikara i pesnika. Ostavlјam je onome ko može najviše, – reče, dade im violinu i oprosti se sa njima.

Slikar i pesnik pogledaše jedan drugog i u istom trenutku pomisliše: ,“Ja ću dobiti čudotvornu violinu, jer ja mogu više nego ti!“ Bila su dva sjajna umetnika. I oni su već bili u godinama, poznavali su svet, a iznad svega su bili majstori svog zanata.

– Moji stihovi mogu da zatalasaju more, skinu sa neba i najsjajniju zvezdu, da opčine lјude i životinje – reče pesnik.

– Ispod moje kičice poteći će reka zamućena jesenjim kišama, od mojih boja u proleće procvetaju trešnje odgovori slikar.

Dugo su se umetnici prepirali, sve dok ih sunce nije upozorilo da je već podne. Tada su se postiđeni oprostili od svog prijatelјa violiniste. Možda ćemo negde naći dokaz ko od nas dvojice može više – Pođimo u svet, – predloži slikar. Pesnik je bio saglasan: – Ali ako nađemo nekog ko može još više od nas, njemu ćemo dati violinu. Stari violinista je upravo to hteo da njegovu violinu dobije najbolјi, pa bilo ko to bio.

Krenu oni u svet da traže ko može najviše. Već prvog dana na putu nađoše se ispod neba čija je jedna polovina bila prlјava, a druga čista i plava. Pogledaše okolo i odjednom ugledaše na dugačkim merdevinama nekog dugajliju sa priborom za pranje prozora. Na merdevinama je bilo okačeno džinovsko bure sa vodom kojom je dugajlija prao nebeski svod.

Lepog li posla! – rekoše umetnici, ali još nisu bili sigurni da li ovaj dugajlija svojim lepim poslom može više nego drugi. Pozdraviše perača nebeskog svoda i produžiše svojim putem.

Hoć je postepeno padala, ali umesto da bude sve tamnije, nebo je počelo da svetli od nekog neobičnog vatrometa. Vatromet je čas bliže čas dalјe šiklјao prema nebu. Dva umetnika odluče da se tu odmore i sačekaju jutro. Ujutro ugledaše nekog garavog čoveka kako trčkara sa velikom odžačarskom četkom. Tek tada shvatiše da je sinoćnji vatromet bila vatra iz vulkana, a ovaj garavko je čistio začeplјena grla vulkana. Sjajne li zabave, ali bez muzike. Možda bi trebalo ovom garavku dati violinu, pa da vatromet dopuni muzikom pomisliše umetnici.

Ipak se nisu mogli odlučiti, pa pođoše dalјe.

Išli su dugo. Najzad u nekoj šumi nađoše čovečulјka sa tankim prutićem u ruci, okruženog mnoštvom ptica. Bile su to nesrećne ptice koje u mladosti nisu stigle da nauče pevanje od roditelјa, pa ih je tome učio ovaj mali dirigent.

Ovaj sigurno zaslužuje da mu damo violinu. S njom bi lakše obavlјao svoj posao – rekoše umetnici, ali se na to još nisu mogli odlučiti. Jer još mnogo je krajeva i puteva bilo pred njima i ko zna gde je onaj koji može najviše.

Idući dalјe, sretoše starca koji je na nepreglednim livadama, u maloj kući pokrivenoj slamom, mešao mirise za sve cveće sveta. Taj starac je sam odbio violinu, jer on osim spravlјanja mirisa ništa drugo nije znao.

Zatim su dva umetnika srela farbara trava, frizera morskih talasa, mlinara najfinijeg peska nepreglednih plaža… i stotine drugih lјudi, od kojih je svako mogao biti dostojan starčeve violine. Na svakom koraku nalazili su dokaze da je lepota lјudima i te kako potrebna, da je život bez nje prazan, ali nisu mogli da donesu odluku o tome ko može najviše.

Najzad pored puta ugledaše dečaka koji je od peska pravio zamak i pevao dečju pesmicu. Slikar uze violinu i pruži je dečaku, govoreći:

– Tebi pripada violina, dete, jer ti možeš najviše. Od tebe može biti slikar poput mene, pesnik kao moj drug ili bilo šta drugo. Ti možeš sve nas prevazići i graditi neki sasvim nov, nama nepoznat svet. Ti stvarno možeš najviše.

Dečak je uzeo violinu, prislonio je uz lice i počeo da svira. On još nikada nije imao u rukama violinu, pa je negova svirka podsećala na škripu vrata, ali dva umetnika su u njoj odmah raspoznala čudotvornu muziku svoga starog prijatelјa.

2 KOMENTARI

OSTAVITE ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here