Vrapčev dar – Grozdana Olujić

Bolešću prikovana za krevet, devojčica je živela u samom korenu visoke, previsoke, u srce neba zarivene betonske kule. Oko nje je brujao grad, ali kroz prozor svoje podrumske sobe mogla je da vidi samo stopala prolaznika u neprestanom pokretu. „Kuda li idu? Šta traže?“, pitala se, ali odgovora nije bilo.

Iznad svega uzbuđivala su je razgrana dečja stopala, naročito ona najmanja. Posmatrajući ih, činilo joj se da trči zajedno s njima. Brzo, brže, još brže! Na livadu uz planinu, niz dolinu, i još dalјe: velik je i šaren svet!

Da je vetar, pojurila bi ulicama, zamrsila grane drveća, poskidala lјudima šeši re. Da je oblak, spustila bi se na vrh Srebrne gore, okupala u moru, potrčala za zvezdama i pticama. Devojčica uzdahnu.  Iz svog betonskog dvorišta , ograđenog visokim zgradama kao kamenim liticama , jedva je mogla da vidi komadić neba. Šta da se o oblacima kaže? Ličili su na leptire , i brzo nestajali. Pridržavajući se za zidove, devojčica pokuša da načini nekoliko koraka, bez uspeha. Majka će se tek pred veče vratiti s posla. Kad bi bar imala psa ili mačku? Ah, koješta! Gde u njen tesni kavez da stanu pas i mačka? Jedva sunčeva zraka ponekad zaluta, zaigra po zidu, kaže: – Ulovi me, ulovi! – pa ode. Devojčica napregnuto oslušnu.

Iz dvorišta su dopirali dečji glasovi. Ču odskakanje lopte o beton, radosni smeh pobednika, pa lјutnju poraženog. A onda, najednom, kao da je s neba pala, ulete lopta kroz prozor. Dečak, koji je trčao za njom, čučnu i zagleda se u dubinu.

– Pa, ovde ima nekog? – uzviknu i strča se niza stepenice. – Ej, ti tamo, vrati mi loptu! – mališan nahrupi unutra i, ugledavši devojčicu, ustuknu, zaprepašćen, zgrabi loptu i pobeže. Ali već sutradan zakuca na vrata, i poče često dolaziti, donoseći različite darove: cvet kestena, kamičak čudnog oblika, vrapca slomlјenog krila …

– Jedva sam ga spasao od mačaka! – mališan spusti povređenu pticu na rub kreveta, a devojčica od straha zavuče glavu pod jastuk. Ali već nakon nekoliko trenutaka njen strah preraste u sažalјenje. Ptica je jedva  disala. Šta je  mogla osim da joj previje krilo i nahrani je mrvicama hleba? A onda poteče vreme kao kiša niz oluk, ali vrabac se sporo i teško oporavlјao. Već je proleće izvlačilo travke iz zemlјe kad je prvi put zalepršao krilima. Ali tek kad leto zatabana dvorištem, devojčica otvori prozor, stade u stranu da bi ptica mogla da izleti, i prošaputa:

– Leti, jadniče! Ali vrabac se i ne mače ni prvi ni drugi dan. Tek trećeg dana slete na prozorski okvir i reče:

– Hvala ti, a sutra me čekaj u isto vreme!

– Šta je sad ovo? – devojčica se zaprepasti. – Da ne sanjam? – okrete se ka prozoru, ali na prozorskom okviru vrapca već nije bilo. „Mora da mi se pričinilo?“ pomisli, odlučivši da majci i dečaku o ovome ništa ne kaže da joj se ne bi smejali „Koji još vrabac govori?“ rekli bi joj. „Baš koješta!“

I sama isto zaklјuči, pa ipak, još od zore poče čekati pticu, ali vrabac niti se javi niti pojavi.

„Zaboravio me?“ pomisli i taman htede da se zavuče pod pokrivač kad ču lepršanje krila i nečiji jasan glas:

– Izvlači se iz kreveta! Žurim.

– Ko si ti i kuda žuriš? – devojčica se trže i obazre oko sebe: nigde nikoga. „Verovatno još sanjam?· „ šapnu sebi, kad onaj glas ponovo reče da mu se žuri. Devojčica u čudu raširi oči; na prozoru je bi njen vrabac, a kraj njegovih nožica blistao je neki maleni, okrugli predmet nalik semenki lubnice, sav zlatast. „Da nije on to govorio?“ ne verujući samoj sebi, devojčica navuče prekrivač do brade, a vrabac prekorno prošaputa da nema vremena za igranje.

– Ustani i posadi semenku raskovnika, a onda čekaj dok iz njega ne izraste plod. Kad se rasprsne progutaj njegovu košticu, ali ga pre toga ne dotiči i nikom ništa ne pričaj! – naglo, kao što je i došao, vrabac odlete, a devojčica podiže semenku s prozora, i zaprepasti se: bila je teža od najveće lubenice, i topla. Od vrapčevoga klјuna? Nјenog dlana? Čega li? Začuđena, ona je stavi u lonac zemlјe i zali.

Jesu li dani, ili je kao pena u brzoj reci, letelo vreme? Iza okna su već promicale prve pahulјe snega, a iz semenke ništa da nikne.

„Možda sam ja vrapca samo sanjala?“ pomisli devojčica tonući u san, ali kad ujutro otvori oči, u loncu se zlatio nežni izdanak raskovnika.

„Kada li će porasti?“ pitala se. Nedelјe i meseci su prolazili, ponovo proleće kao zlatna veverica skakutalo po dvorištu, a izdanak nikako da se digne od zemlјe. Opet su se čuli dečji glasovi i udaranje lopte u beton, ali dečaka nije bilo. Od majke je devojčica čula da se dečak odselio u drugi grad, i rastužila se. Gotovo zaboravi da zaliva izdanak, kad opazi da iz pazuha lista izbija tamno-modri pupolјak. Svakoga dana bivao je sve krupniji, a kad se počeo otvarati, devojčica oseti kako i ona postaje jača. Majka, čudeći se, podiže obrve:

– Otkuda ovaj cvet ovde? – uzviknu zaprepašćeno, ali devojčica ne izgovori ni reči.

Čudesno mirišući, sav prozračan, pla vi cvet sa visokim rumenim prašnicima treperio je  u struji sunčevoga praha, postajući svakoga dana sve blistaviji, sve veći. A onda, u samom njegovom srcu niče plod. Cela soba bila je puna njegovog sjaja i mirisa, ali majka nije više ništa pitala.

Videla je da bilјka veseli devojčicu i spokojnije je odlazila na posao.

„Hoće li se ikad rasprsnuti?“ – devojčica je netremice zurila u plod, a vreme se vuklo kao kišne kapi niz okno. Pa, ipak, izlete iz ploda, jednoga jutra, koštica kao zlatna pčelica i slete

devojčici na dlan. Drhteći, ona je proguta i istoga trena poskoči na krevetu.

– Ja hodam! Ja trčim! – uzviknu sva van sebe i htede da izleti napolјe, kad je prenu nečiji slabašni glasić:

– Lepo! Lepo! Ali pomozi mi!

„Možda se vrabac vratio?“ – pomisli i okrete se ka prozoru, ali vrapca tamo nije bilo. Samo se, zaglavlјen između dve cepke, koprcao maleni, riđi cvrčak, pišteći:

– Šta čekaš? – cvrčak prekorno mahnu glavom, a devojčica, napokon, shvati da to on govori, priđe i izvuče ga iz pukotine, zaprepašćena kako to da ona razume jezik ptica i buba.

– Kako i da ne razumeš? – cvrčak se tiho nasmeja, kao da čita njene misli. – Raskovnik ti je vratio hod i podario nemušti jezik, ali vra pca ne čekaj! On je u Zemlјi Plavih Vetrova, a mene je poslao da te tamo odvedem. Zatvori oči i broj do deset .. .

– Baš si smešan! – devojčica se zakikota, ali ipak zatvori oči, osećajuć i kako je zahvata lagani dremež.

Ko zna koliko je spavala? Šta sanjala?

Kada je otvorila oči, bila je na obali nekog jezera, pred vratima dvorca načinjenog od svetlosti. – Kakva je ovo kuća? Gde sam? – začudi se, ali je cvrčak upozori da ništa ne pita. Nije ni imala vremena da pita – pred njom su se otvarala neka prozirna, blistava vrata. Zablesnu je sjaj vrta, kakav nikada nije videla, ošamuti miris cveća, za koje nikad nije čula. Iznad visokih, krupnih cvetova letele su plave ptice nalik krupnim plavim leptirima, ali šum krila nije se čuo. Najednom, jedna od njih slete joj na rame i reče:

– Ja sam tvoj vrabac!

– Ne govori gluposti! – devojč ica odrečno odmahnu glavom. – Moj vrabac bio je siv!

Bio sam siv tamo u gradu. Ovo je Zemlјa Plavih Vetrova. Ovde su vrapci plavi, ali moje vreme izmiče; uzmi pregršt semenki i idi, mnogo je bolesnih i nesreć nih na svetu…

Plavi sjaj vrap čevih krila preobrazi se u plavi pramen izmaglice. Vrapca nestade. Nestade i dvorca načinjenog od svetlosti i vrta punog mirisa. Devojčica u čudu protrlјa oči. Je li moguće? Bila je opet u svom podrumskom stanu iznad koga su se, kao strme litice, dizala betonska zdanja zamračujući vidik.

„Sigurno sam sve to sanjala?“ pomisli. Ali kad otvori šaku, na dlanu vide pregršt čudnog svetlucavog semenja, teškog i toplog, utrča u kuhinju i jedno dade majci. Zatim pođe po svetu da ostale razdeli bolesnima…

Ptice su ispred nje letele i javlјale joj kuda treba da ide, a cvetovi se otvarali da je pozdrave. I devojčica je išla: preko brda i dolina, preko ledenjaka i pustinja, postajući svakoga dana sve veća i sve lepša , sve dok iz Zemlјe Plavih Vetrova ne stiže glas o vrapcu koji se pretvorio u mladića i pošao da traži lepoticu koja mu je, nekada davno, previla slomlјeno krilo.