Početna U svetu knjiga Bajke Zahvalne životinje – Finska narodna bajka

Zahvalne životinje – Finska narodna bajka

356
0
PODELI

Šetao tako jedan spahija po šumi i upao  u vučju jamu. Pre njega su u nju dospeli medved, majmunče i velika zmija. Jama je bila toliko velika da je svaka od tih životinja čučala u svom ćošku. Kada spahija vide svoje drugove u nesreći, njega obuze užas i poče da doziva u pomoć.

Baš u to vreme prolazio je pored jame jedan od spahijinih slugu, koji začu glas svoga gospodara.

– Ko je tamo? – doviknu on.

– To sam ja, tvoj gospodar, pomozi mi da se iskobeljam odavde, pa ću te nagraditi.

Pošto je sluga slučajno imao kod sebe konopac, on odseče jednu oblicu, očisti je od granja i spusti u jamu da bi pomoću nje izvukao svoga gospodara. Kada je osetio da se dole neko uhvatio za drvo, stade da vuče. Izvukavši s mukom oblicu iz jame, on vide da to uopšte nije njegov gospodar, već medved koji se zakačio za drvo. Medved šmugnu pored njega u šumu, dok se jadni sluga sav prestravi. On pomisli da ga je to sam đavo pozvao glasom njegovog gospodara i spremi se da klisne. Ali gospodar ga opet poče moliti:

– Ne ostavljaj me ovde! Ja ću o svom trošku prirediti svadbu za tebe; ti si hteo da se oženiš. On je svoga slugu prepoznao po glasu. I pošto je to bio siromašan nadničar, koji nije imao nigde ničega i koji nije mogao da iz svojih sredstava proslavi svadbu, on pomisli u sebi: „Probaću još jedanput da izvučem svoga gospodara iz jame.“

Ali samo što je spustio drvo u jamu, okretni majmunčić brzo skoči na njega i čvrsto se uhvati svojim šapama . Sluga oseti da se neko zakačio za drvo, povuče ga naviše, mada mu se učinilo da je njegov gospodar suviše lak. U jamu nije mogao da zaviri. Kada on izvuče drvo, majmunče brzo šmugnu pored njega u šumu.

„Eh! – pomisli on – pa ja ću iz ove rupe izvući sve šumske životinje.“

On opet htede da ode, ali ga gospodar stade iznova moliti :

– Ne ostavljaj me ovde! Ako me spaseš iz ove jame, daću ti kolibu i pregršt zlata.

Tada sluga pokuša još jedanput da izvuče gospodara iz jame. „Kad bi to samo zaista bio moj gospodar, a ne zao duh koji viče njegovim glasom!“ – pomisli on u sebi. Kada je ponovo spustio drvo i izvukao ga napolje, pored njega otpuza zmija sikćući.

„To je zao duh koji mi se ruga!“ -pomisli on i htede najzad da ode. Ali njegov gospodar je još uvek vikao iz jame:

– Spusti još jedanput tvoje drvo pa ako se spasem odavde pokloniću ti celo svoje imanje i sav svoj novac!

Sluga se sažali nad njim, jer je ovaj tako žalostivo molio, i pomisli:

„Eh, radi svoje neveste probaću još jedanput. Ali više to neću činiti, pa ma koliko me molio.“ Kada je izvukao drvo, ovoga puta na njem u je zaista visio njegov gospodar.

Pošto je bio dugo bez hrane, spahija je izgledao tako slab da je nadničar morao da ga vodi i pridržava. Sluga je u džepu imao komad hleba i on ga dade gospodaru. Kada je ovaj pojeo hleb i malo se povratio, on reče sluzi:

– Sada mi više nisi potreban i možeš ići!

O obećanoj nagradi ni reči. Sutradan se sluga uputi spahiji da primi neki groš od obećanih para. On dođe u dvorište gospodske kuće i zažele da vidi, gospodara. Sluge iz dvorca se raspitaše šta on to hoće od gospodina spahije. On ne htede da laže i ispriča sve kako je bilo i kako je spasao spahiju iz vučje jame. Kada je spahija saznao da je sluga sve ispričao ostalima, on se strašno nalj uti, jer je to bila grdna sramota za jednog tako velikog gospodina da upadne u vučju jamu. On naredi da se sluga· kao lažov išiba do krvi!

Siromah čovek ode sav ojađen. Ali kada se vrati kući i otvori vrata, on zateče medveda i majmunče kako leže na podu , a zmiju na peći. čovek se isprva prepade, ali medved mu prijateljski priđe i reče:

– Tamo u pušnici te čeka bik, retko veliki bik.

Doneo sam ti ga za svadbu.

Majmunče je dovuklo do vrata pozamašnu gomilu suve trske i sitnih drva onoliko koliko može da dovuče mala životinjica. Ono podskakujući priđe nadničaru i reče:

– Tamo u dvorištu čeka te prava kamara drva Na dan svadbe naloži njima vatru.

Zmija mu donese u čeljustima dragi kamen.

Nadničar nije znao vrednost kamena, ali pošto je kamen bio providan i blistavo sjajan, on zaključi da mora imati neku vrednost. On se spremi i pođe spahijskoj kući da ga tamo proda. Kada je stigao, upitaše ga?

– Koliko tražiš za tvoj kamen?

– Sto kruna – odgovori nadničar.

Na to oni dokonaše da je nadničar ukrao taj kamen, pošto sva njegova imovina nije vredela više od pet kruna. Počeše da ga ispituju gde je uzeo taj kamen. I mada je nadničar bio siromašan, on ne hte­ de da laže, nego ispriča sve kako je bilo.

Naravno, niko mu nije poverovao.

Jadnog nadničara zatvoriše u tamnicu i predadoše sudu. Na sudu je još jedanput ispričao celu priču; kako je izvukao iz jame svoga gospodara i šta mu je ovaj obećao za to i kako je umesto svega toga naredio da ga išibaju. Zatim ispriča šta su mu sve poklonili medved, majmunče i zmija. Tada mu sudija reče:

– Verujem vrlo rado, jadniče, sve što ti kažeš, ali na sudu su potrebni svedoci. Imaš li ti svedoke?

-Naravno, medveda, majmunče i zmiju, ali oni su u šumi!

Sudija je već hteo da ga osudi, kad se najedared otvoriše vrata  i  unutra mumlajući upade medved. Na ramenu mu je čučalo majmunče, a iza njih dopuza zmija. Oni potvrdiše nadničareve reči i da se neko usudio da sada kazni nadničara, medved bi ga rastrgao na komade. Nije bilo druge. Nadničar bi oslobođen optužbe i kada kralj saznade za taj čudnovat slučaj, on od nadničara napravi spahiju, a ranijeg  spahiju strpa u nadničarevu  kolibu. Nekadašnji sluga se oženi svojom verenicom i veselo proslavi svadbu. Jela i pića je bilo koliko ti duša hoće. I ja sam tamo bio i gostio se. Svadba je proslavljena tu nedavno i mladi bračni par živi u miru i izobilju.

 

OSTAVITE ODGOVOR