Svako jesen gleda iz svog ugla kao u pesmi „Kakva je jesen“ Branka Ćopića. Razne životinje, domaće i divlje na svoj način doživljavaju jesen. Nekima je prepuna blagodeti i obilja hrane a neke se toliko plaše zime da im je i jesen mrska.
Zovem se Sima, imam 6 godina pre nekoliko dana sam malo osluškivao šta to životinje pričaju o jeseni i evo šta sam saznao:
Magarac
Ja sam magarac Njaka, Ušadin Ćuborepić. Kod nas, u selu, u jesen se prave mnoge svadbe. Pa me svi zovu na svadbu. Ali ne da se veselim, već da radim. Čak sam i u narodnu poslovicu ušao.
Zvali magarca na svadbu a on rekao: „Biće da treba nešto raditi pa me zato zovu.“
Kokoška
Mi, koke, mnogo volimo jesen. Pred kraj jeseni sazri kukuruz pa ga ljudi oberu, okrune klipove i daju nam kukuruzna zrna da jedemo. Mi to mnogo volimo pa kljucamo a i svojim pilićima dajemo:
Koko, koko, koko-da
Meni zrno, vama dva.
Ovca
Mi, ovce, volimo jesen, jer je tada u polju sve obrano pa nas čobani puštaju da po polju pasemo gde hoćemo. A ujesen prestanu da nas muzu jer nam mleko tada pregori.
Pas
Av, av, ja sam zdrav. Ja ne volim jesen jer je tada hladno, pada kiša pa ne mogu napolju da se igram i istražujem. A u sobu me ne puštaju na selu. U gradu me puste u sobu, ali me stalno kupaju, a deca me čupkaju, a ja to ne volim.
Vrabac
Čiv-čiv, dživ-dživ, živ-živ, dživ-čiv-živ. Ja sam vrabac siv. Jesen volim jer tada ima puno zrnevlja da jedem, a zime se ne bojim.
Gavran
Kvar-kvar, sto godina ja sam star. U jesen me kosti bole pa sam mnogo tužan. Zato sam sav crn, kažu da sam ružan.
Medved
Bum, brum, dalek mi je drum. Svud se verem, kruške berem. Med volim glad da utolim. Volim jesen jer su tada kruške zrele. Mnogo jedem pa se gojim i za zimski san u pećini spremam. U proleće ću vam ispričati šta sam sve zimus, dok sam u pećini spavao, sanjao.
Jazavac
Mi, jazavci, mnogo volimo jesen jer tada stiže kukuruz koji mi rado jedemo. Da znate samo kako mi beremo kukuruz po njivama i nosimo ga u svoje jazbine, za zimu. Ja legnem na leđa i dignem sve četiri noge u vis a moj drug ređa po meni, po mom trbuhu, klipove kukuruza. Tako natovarenog odvedu me dva jazavca u našu rupu (odvuku me).
Jež
Ja sam ježić Bocko Bežić. Sporo idem pa me zovu trapavko. Mnogo se plašim pa mi se rugaju – plašljivko. A ja sam miran ali me ne zovu Mirko, jer moje bodlje bodu pa me diraju: boc-Bocko. Volim jesen jer tada stižu jabuke, kruške i drugo voće. To voće mi se nabode na bodlje pa ga tako nosim kući, pa ga pomalo jedem a pomalo ostavljam za zimu.
Lisica
Ja se zovem prija lija, zovu me i pustahija. Jesen volim jer su tada pilići porasli i debeli od pšenice i kukuruza. Psi me gone, ljudi me love, ali ja moram svojoj dečici odneti nešto za jelo. Lovim i zečeve pa me još zovu i Zecojed Kokoškožderić. Mnogo sam lukava. Napravim se kobajagi mrtva, ležim opružena na zemlji i žmurim, a glupe vrane i svrake dođu i skaču po meni. Tada zgrabim najbližu i nosim je svojoj deci.
Vuk
Ja sam vuk, Vuučina Sura Repina ili Ovcožder i Kozožder. Jesen je za mene blagodet jer lišće tada dobija sivo-žutu boju pa se lako krijem pošto je i moja dlaka takva. U jesen su ovce debele a jagnjad porasla.
Tako su životinje pričale a ja sve požurio da ispričam vama, Vaš drug Sima.
