Nekada davno, zec i ovan sklopili su čvrsto prijateljstvo i počeli da žive zajedno, deleći dobro i zlo.
Jednog dana ovan reče zecu:
– Hajde da sagradimo kuću!
– Hajde! – odgovori zec.
Tako pođoše u šumu po balvane i grede. U šumi ovan reče:
– Oboriću časkom ovo drvo!
– Nećeš moći – reče zec.
– O, kako da ne! Pokazaću ti!… – odgovori ovan.
Zatim uze dobar zalet, povi rogove i TRES! udari svom snagom i drvo pade. Zec je to gledao u čudu, pa pomisli: -„Znači, tako se to radi! Pa, to mogu i ja!“.
I zec stade ispred drugog drveta i reče:
– Oboriću časkom ovo stablo!
– Nećeš moći! – reče mu ovan.
– O, kako da ne! Pokazaću ti!… – odgovori zec.
Zatim uze dobar zalet, povi glavu i TRAS! – udari svom snagom u drvo!
Drvo se i ne zanjiha, ostade da stoji kao i ranije, ali zekina glava nije ostala na istom mestu: potpuno se izgubila između ramena.
Vide ovan nevolju i pomisli kako mora pomoći prijatelju, pa uhvati vrhove zekinih ušiju i poče ih vući. Vukao je i vukao, dok zec ne zajauka: „DOSTA!”
Ali ovan nastavi da vuče, sve dok zekinu glavu ne vrati na pravo mesto.
Međutim, sada je sve bilo u redu sa glavom ali nije bilo u redu sa ušima. Bile su dvaput duže nego ranije.
I od tada svi zečevi imaju dvaput duže uši nego taj nekadašnji zec, ovnov prijatelj.
