Većini roditelja su poznate situacije kada njihovo dete priča samo sa sobom. I dok kod nekih takva situacija budi zabinutost, drugima je to simpatično iskustvo. Međutim, svaki roditelj treba da zna da je ovde uglavnom reč o bezazlenim situacijama koje prate dečiju igru i predstavljaju deo odrastanja i intelektualnog sazrevanja deteta.
Bez panike – to je samo razvojna faza
Uobičajeno je i sasvim normalno da dete u periodu pre polaska u školu prođe kroz razvojnu fazu koju između ostalog karakteriše i pojava da priča samo sa sobom ili sa svojim imaginarnim prijateljima. Iako ovakvo ponašanje često zabrinjava roditelje, ono ima veoma značajnu ulogu u procesu intelektualnog sazrevanja, naročito kada je u pitanju razvoj unutrašnjeg (interiornog) govora kod deteta.
Detetovi razgovori sa samim sobom najčešće predstavljaju kombinaciju izmenjenih priča, bajki i crtanih filmova koje dete svakodnevno gleda ili pak nekih igara i događaj koji su na dete ostavili snažan utisak. Mališani ponekad interpretiraju čitave dijaloge u kojim igraju čas jednu čas drugu ulogu. Dakle, razloga za zabrinutost uglavnom nema.
Ponekad se dešava da se ovakvo ponašanje zadrži kod deteta i nakon njegovog polaska u školu i tokom nižih razreda. U takvim slučajevima, roditelji treba da reaguju i da posvete pažnju rešavanju takve situacije preduzimanjem određenih koraka, pre svega da se posavetuju sa psihologom.
Najčešći razlozi zbog kojih dete priča samo sa sobom
U pozadini ovakvog ponašanja kod dece najčešće stoji nekoliko razloga:
#1 Dete ima izraženu maštu i kreativnost
Kod maštovite i kreativne dece doživljaj stvarnosti je na neki način potpuniji. Naime, oni u mnogim običnim situacijama vide znatno više detalja nego što je to slučaj sa prosečnom osobom. Na primer, za većinu ljudi travnjak je samo obična zelena površina ispred kuće, dok za maštovito dete travnjak može zapravo biti prava mala džungla u kojoj žive vredne kolonije mrava, raspevani cvrčci, i čitav jedan svet raznih drugih neobičnih sićušnih insekata.
Obilje senzacija i utisaka kod deteta izaziva potrebu da ih obradi, a to često čini tako što će glasno pričati samo sa sobom. Dobar način da ovu sklonost deteta roditelji usmere u pozitivnom smeru je da upišu dete na dramsku sekciju, gde će imati mogućnost da na konstruktivan način ispolji svoju kreativnost i maštu.
#2 Dete ima problema sa samokontrolom
Dešava se da mališani koji pričaju sami sa sobom imaju teškoće u sferi kontrole emocionalnih reakcija ili fizioloških potreba (poput kontrole mokrenja). U ovakvim slučajevima važno je ohrabrivati dete, podržavati ga i sugerisati mu da je ono jedina osoba koja ima moć da utiče na sopstveno ponašanje. Upornim razgovorima na ovu temu jača se detetov kapacitet za autoregulaciju.
Dogovorite se sa detetom da onda kada kada ono glasno priča sa sobom dobije od vas diskretan znak (na primer, da mu namignete), i da to znači da njegov glasan govor treba da pređe u tihi šapat ili samo micanje usnama. Vremenom će dete malo po malo uspevati da svoje verbalne reakcije sve bolje kontroliše i da ih pretvara u misaone reakcije.
#3 Dete je zabrinuto
Događa se da pre i tokom nekih važnih događaja dete počne da glasno priča samo sa sobom. Ovakvo ponašanje može biti izazvano i nekim teškim stresnim događajima u životu deteta, kao i onda kada dete kontinuirano živi pod nepovoljnim okolnostima. U takvim slučajevima iza glasne priče sa samim sobom stoji niz problema koje valja rešavati uz stručnu pomoć, jer su tada kompetencije roditelja nedovoljne.
