Primer pismenog sastava iz srpskog jezika na temu „ Zima u mojoj ulici“ za učenike 6, 7 i 8. razreda osnovne škole. Pismeni sastav koji je pred vama savršeno se uklapa u temu „Zima u mom kraju“ ili „Prvi sneg“ i slične teme u kojima se opisuje zima.
Zima u mojoj ulici
Jednog jutra sam pogledao kroz prozor i upitao se: „Ko će mi reći otkud ovi cvetovi beli“. Gledam kako lagano padaju pahulje snega, čini mi se kao da mama sa sprata istresa naše perjane jastuke. Lepo ih pratimo sestra i ja: svaka pokušava da se što više zadrži u našim očima. Čas levo, čes desno svuda po vazduhu, da bi se na kraju u laganom luku spustile na snegom prekrivenu zemlju. Tačno kao da nas mame da im se pridružimo.
A nama je lepo i toplo. Iza nas veselo pucketa vatra iz peći. U daljini kroz prozor video se poneki suvi listić koji je padao sa grane. Poljane su opustele, a iznad krovova vetar goni sivu maglu. Kao da mi nešto duboko u meni govori: „Pripremi se više toplih dana biti neće, ali zato smeha i igara biće sve više kad brda oko nas sasvim zabele“.
Pustim pogled niz ulicu. Već se sprema družina, kao da je svakom od nas najveća sreća da se sve od snega zabeli. Pusti zima da je snažan vetar nosi, da proleti svuda, i obraduje sve. Sve i kad od zime počnemo da se smrzavamo i cvokoćemo, želimo još, još više snega, da sve bude u belom. Pod nogama, kao da je od stakla pucketa svaka barica. Eno već trče deca koja željna i srećna udahnu poneku pahulju, a onda zastanu i rumenih lica pošalju osmeh tmurnom nebu iznad glava.
Iz oblaka, kao zvezda zablista po koja pahulja koja iz svog belog gnezda poleti kao perce i obuče svu prirodu u belo, od glave do pete. A mi polako odlazimo u dvorište. Kakva radost! Pravimo grudve od snega, pa pravac u garažu po sanke. Čuvaj! – razleže se naš glas ulicom. Odjednom se ulicom širi radost i graja. I po ko zna koji put ožive sanke sa nama. Svako ko nam se pridruži, želi isto, da mu sanke brže lete. Samo gde se toga svi od jednom sete. Osvrću se i žele da su brži, spretniji, a uglačana ulica im sve to pruža. Na mestu sivog asfalta sada je bila uglačana ledena staza. Ne boji se niko ni snega ni leda, čak nas i promrzli prstići i jarko rumeni obrazi ne mogu odvojiti od naših sanki, drugova i naše omiljene zimske zabave.
A kad padne veče, sve se smiri, samo se još po negde u daljini čuje dečji glas: – Čuvaj! Vetar uskoro počne jače da duva, a mi sa nestrpljenjem iščekujemo novo zimsko jutro!
