Na obali reke davno, tako davno da je već i ime mesta zaboravlјeno, živela je devojka zlatne kose. Ko je nije video, tog nije zablјesnula svetlost njenih lјubičastih očiju. Ko je nije čuo — taj je mogao čuti glas lastavice u glasovima ostalih devojaka. Koža joj je bila prozračnija od latice jasmina, od pucketanja vatre u mraznim noćima slađi smeh.
– Kako je tanana, kako krasna! — šaputali su lјudi, i oblaci, i reka. Iz zemlјe ledenih bregova dolazili su vetrovi da joj kroz zlatnu kosu prođu, a ptice su se u letu zaustavlјale da je vide. Šta da se o mladićima kaže?
– Takva se na zemlјi samo jednom rađa! — govorili su starci. — Ne ponavlјaju se čuda!
Zlatokosa i sama poverova da lepše od nje na svetu nema. Dane i nedelјe poče provoditi nad kladencem, posmatrajući svoj lik u vodi. Ni korak srne, ni let leptira, ni lelujanje trava nisu mogli da privuku njenu pažnju ni na jedan jedini trenutak. Uzalud su se dovikivali mladići da na sebe skrenu njen pogled. Uzalud su je drugarice zvale da izađe s njima na livadu: cvetaju bele rade, vilin-konjici i svici lete.
– Šta će mi bele rade? — odvraćala je Zlatokosa. — Lepša sam ja od belih rada, i jorgovana, i ruža. Šta je svetlost svitaca prema blјesku moje kose? Šta tananost vilinih konjica prema mom struku? — nastavlјala je da gleda svoj lik u vodi, a devojke su odlazile u polјa radujući se mirisu visoke letnje trave, smejale se i pevale. Zatim su jedna za drugom postajale neveste, pa mlade majke. Zlatokosa je prezrivo slegala ramenima: — Neka ih! Obične devojke, pa obična i sudbina. Raskošnija od sunca blјeštala je, šuštala kao vodopad devojčina kosa. Travke bi za kolence izrasle da je vide, pa je čak i reka gledajući je zaboravlјala da teče i zadivlјeno žmirkala u vrbaku. Priče o lepoti Zlatokose širile su se zemlјom kao požar. Ko zna da li ih je vetar raznosio ili ih je reka sobom valјala — tek lјudi su preko mora i planina, preko glečera i pustinja prelazili da je vide, da joj se iz prikrajka dive, jer niko nije imao smelosti da priđe i zaprosi njenu ruku.
Ali, ima li ružinog žbuna koji u ružu ne procveta? Ima li rose koju ne popije sunce? Pojavi se gord i smeo momak s čarobnom sviralom o pojasu i čarobnim mačem u ruci i zareče da će osvojiti Zlatokosu. Nije bilo te opasnosti iz koje ga mač ne bi mogao izbaviti i nije bilo čoveka ni zveri koju pesma svirale ne bi bila u stanju da pripitomi. Čega je imao da se plaši?
Nežan i tih je bio glas svirale, ali trave i vode su od njega postajale lekovite, zaustavlјale se poplave i požari, otvarala nedra zemlјe da pokažu svoja skrivena blaga. Da je hteo — mladić je mogao biti moćniji i bogatiji od svakog dara na zemlјi. Ali, on nije mario ni za moć, ni za bogatstvo! Snagom čarobnog mača branio je ponižene i obespravlјene; glasom svirale lečio bolne i nemoćne. Dovolјno je bilo da zasvira, pa da i najbolniji zaborave na bol, najnesrećniji zapevaju, a iz osušenih grana voćki izbije cvet, pa plod. Sviralu, mač i vernog psa—prijatelјa imao je mladić, ali njegov je bio svet. Čim bi se negde pojavio sve bi postajalo radosnije i svetlije, sve dok nije ugledao Zlatokosu.
Samo što ga je pogledala kao da je zlatnu uzicu zategla oko njegovoga vrata: zaboravi mladić i na pesmu i na san. Bled i zbunjen posrtao je među lјudima, dok ne uspravi glavu i reče:
– Moja će biti Zlatokosa!
Rekao je to samo jednom, ali glas lјudskome uhu poveren i od najbržeg je konja brži. Ču Zlatokosa mladićevu izjavu, prkosno zabaci glavu i reče:
– Ko je taj što može vetar za zauzda? Ničija nisam! Ničija neću ni biti, ako se ne nađe onaj koji je spreman da ispuni tri moje želјe i tako zasluži moju lјubav! — Devojka se gordo nasmeja sigurna da takvog nema i ne može ga ni biti. Ali, mladića ni to ne pokoleba. S rukom na vratu vernog psa, on stade pred Zlatokosu i reče:
– Reci mi te tri želјe, Zlatokosa! Da vidimo: mogu li ih ili ne mogu ispuniti? — Tanak i uspravan kao vrbova grana stajao je mladić i gledao u devojku. Plamene i žestoke su mu bile oči, oštra i hitra reč. Ljudi su ga s nežnošću posmatrali. Zlatokosa se trže i zadrhta. Da se to nije Mesec u momka-lepotana pretvorio? Pogled mladića, svetao, i vruć izmicao joj je tlo ispod nogu. No Zlatokosa se pribra i reče:
– Vrati se tamo odakle si i došao, momče! Ko može sunčanu zraku da prisvoji? Ničija nisam, ničija neću ni biti! Zaboravi me i neka ti je srećan put! — Da bi prikrila zbunjenost, pognu Zlatokosa tanani vrat i prezrivo se nasmeja, ali mladića ni to ne odvrati:
– Kako da odem? Reč sam dao: smejaće mi se lјudi.
– Pa dobro! — hladno ga pogleda Zlatokosa. — Da vidimo: ima li srce snage koliko usta pričaju! Moja prva želјa je tvoj — mač!
Zanjiha se mladić kao da je jak vetar trsku povio, ali ni ovoga puta ne ustuknu:
– Zar samo slab i ranjiv mogu do tvoje lјubavi stići? — obrati se Zlatokosoj s prekorom u glasu. — Zar ne znaš da mačem uboge branim, da je mač samo u mojoj ruci čaroban?
Devojka trenutak poćuta, strogo ga pogleda i reče:
– Znam. I znam da više nikome neće dobra doneti, ali to je moja želјa.. — Devojka zapovednički ispruži ruke, a mladić bez reči položi mač na njih. Ljudi koji su stajali oko njih posmatrali su ih zaustavlјena daha, užasnuti. — Ko će ih sada od zla braniti? Šta hoće ta devojka? — pitali su se u sebi, ne usuđujući se da glasno izgovore ni jednu jedinu reč. Bi Zlatokosoj žao, ali i za nju kao i za mladića uzmicanja nije moglo biti: lјudi oko njih sve više su sužavali krug. Pekli su Zlatokosu njihovi pogledi. Prlјio joj je obraz njihov dah. Tišina je bila tako potpuna da se čulo kako listak na zemlјu pada, kada se mladić sabra i reče:
– Šta ti je druga želјa? Surova si koliko i lepa, Zlatokosa, ne verujem da ću je lako ispuniti. — Mladić je stajao uspravniji od jablana, a onda se naglas nasmeja.
– Da se nisi od sopstvene želјe uplašila? — upita, a Zlatokosa postade belјa u licu od breze na koju se naslanjala.
– Zašto ne umeš da ćutiš? Zašto nevolјu iz glasa zoveš? — upita tiho, a mladić podiže glavu uvis i mirno reče:
– Šta ti je druga želјa, reci!
Ustuknu Zlatokosa korak unazad, ali izusti:
– Tvoja svirala!
Niz leđa prisutnih skliznuše žmarci. Vetar se zaustavi u granju. Ni reka više nije tekla. Samo se čuo urlik psa.
– Ti nikog njenim glasom nećeš isceliti, opominjem te. Samo mojim dahom pokretana svirala ima moć! Ostavi mi bar nju! Zar ne znaš koliko je bolnih i nevolјnih? — Jedna od žena zajeca. Verovala je da će joj svirala izvidati slepoga unučića. Šta sada? Nјenome jauku pridruži se jauk starice: imala je bolnog dedu. Ali, Zlatokosa ne uzmače. Tvrdim i oštrim glasom, nagnuta k mladiću, zapovedi:
– Rekao si da ćeš mi želјu ispuniti. Daj sviralu! Niz obraz mladića kliznu suza, saže se i pomilova psa koji je drhtao kraj njegovih nogu, ali dade sviralu Zlatokosoj.
– Prokleta bila! — polete jedna žena k Zlatokosoj. Vrisak druge do sedmog neba dođe. Mladić se i ne pomače. Samo mu se ruka spusti na pseću glavu i nežno pređe preko nje. Ljudi sopstvenim očima nisu mogli da poveruju. Događa li se sve ovo ili je o ružnom snu reč? Tišina, teža od kamena pade između mladića i Zlatokose. Mladić tiho upita šta još hoće, a devojka nestrplјivo zabaci glavu.
– Pa, dobro! — nasmeja se prezrivo. — Moja treća želјa je srce tvoga psa! Izvadi i daj mi ga! Nije ono vrednije od svirale i mača. Šta se trzaš? — htede Zlatokosa da dodirne mladićev obraz, ali se ovaj odmače korak unazad.
– Ne vredi Zlatokosa moje žrtve! — prođe mu kao udar groma kroz srce. — Ne shvata ništa, nema ni razuma, ni duše! Čovek može da žrtvuje ono što je njegovo, ali ima li prava da žrtvuje nekog ko mu veruje, ko ga voli? — lagano, kao da s nožem zabodenim u leđa ide, pođe mladić niz reku. Ispred njega išla je njegova senka. Iza njega pas čiji mu je vreli jezik lizao čas listove nogu, čas dlan.
– Zar taj pas toliko vredi? — potrča Zlatokosa za mladićem. — Zar ti je od moje lepote draži? — trčala je devojka, saplitala se, padala, dizala, opet trčala, ali mladić i pas stalno su joj za korak izmicali. Konačno, i noć pade, i rodi se novo jutro. Mladić je bežao. Zlatokosa ga je pratila u stopu. Ko zna koliko je već koža s njenih tabana palo? Preko brda i glečera, preko pustinja i kamenara posrtala je Zlatokosa, moleći mladića da stane i sasluša je:
– Htela sam tvoju lјubav da iskušam! — vikala je za mladićem, ali on je bio slep za njenu lepotu, nem za njene molbe. Je li kajanje u njoj gorelo, ili je od čežnje postajala sve prozračnija, sve lepša? Ko zna! Kao zlatni barjak vijorila je njena kosa.
– Vratiću ti sviralu, vratiću ti mač! — molila je mladića da zastane ma za trenutak. — Ne odgovaraj na lјubav mržnjom — plakala je ali mladić je odmahivao rukom i produžavao svoj beg. Već je i na kraj zemlјe stigao, i ivice neba se dohvatio, kad devojka kriknu: — Kao pas ću za tobom ići, oprosti mi, oprosti…
Mladić se trže, zastade. Pokoleba ga načas nežnost i tuga u glasu Zlatokose. Ali, gotovo u isti mah, oseti vreli dah psa na listu noge, strese se, odrečno odmahnu glavom, i zakorači preko ivice neba. Toliko je bio siguran da se poslednjoj samoći približava da se i ne okrenu, niti oslušnu. Nečim tananijim od sluha, ipak, oseti primicanje devojčinih lakih koraka i — potrča. Ali, potrča i Zlatokosa, i trči još i danas.
Leti, kada su noći svetle i tople, pogledajte u nebo i — videćete: tanani srp meseca na prestaje da sledi jedna zvezda.
