Učenje kod dece često se doživljava kao prirodan proces, ali istina je da ono zavisi od mnogo faktora. Od toga koliko su motivisana, preko toga kakvo okruženje imaju, pa sve do toga kakvu podršku dobijaju od roditelja i nastavnika – sve utiče na to koliko brzo i lako mališani mogu da usvajaju nova znanja.
Dok jedni roditelji decu upisuju na brojne aktivnosti, drugi se oslanjaju na igru kao najprirodniji oblik učenja. Međutim, zajedničko svim porodicama jeste pitanje: kako pomoći deci da im učenje postane prijatno iskustvo, a ne opterećenje?
Okruženje koje gradi temelje učenja
Deca najbolje uče kada su okružena mirnim i sigurnim prostorom. Nije svejedno da li dete uči u stanu gde vlada buka, gde je hladno ili gde se često dešavaju kvarovi. Kvalitet životnog okruženja direktno utiče na koncentraciju i sposobnost da mališani usvoje nova znanja.
Primera radi, licencirani upravnik u zgradi brine da sve funkcioniše kako treba, od grejanja do zajedničkih prostorija, što indirektno stvara optimalne uslove za učenje. Kada deca znaju da je okruženje stabilno, njihova pažnja se preusmerava na knjige, igru i istraživanje, umesto na spoljne smetnje.
Deci su potrebni red i stabilnost. Kada postoji rutina u svakodnevnom životu, kada znaju da svet oko njih funkcioniše na predvidiv način, lakše prihvataju i nova pravila i znanja. Zbog toga roditelji često primećuju da mališani bolje uče kada imaju svoj kutak za rad, ali i kada znaju da dom nudi mir i sigurnost.
Nauka potvrđuje da kvalitet okruženja može ubrzati ili usporiti proces učenja. Pedagozi i psiholozi ističu da deca iz stabilnih i bezbednih zajednica pokazuju bolju koncentraciju i lakše razvijaju kognitivne veštine. To znači da učenje nije samo stvar škole i nastavnika, već i cele zajednice koja učestvuje u stvaranju uslova.
Igra kao najmoćniji učitelj
Kada posmatrate dete koje se igra, možda vam deluje da se ono samo zabavlja. Ipak, iza igre krije se složen proces učenja. Igra podstiče radoznalost, razvija motoriku, jača komunikacijske veštine i uči decu kako da rešavaju probleme.
Kroz igru deca najlakše usvajaju nova znanja. Kada slažu kockice, uče osnove fizike i geometrije. Kada glume doktora, prodavačicu ili nastavnika, razvijaju socijalne veštine i maštu. Kada crtaju ili pevaju, izražavaju emocije i uče kako da ih prepoznaju i oblikuju. Sve ove aktivnosti pripremaju ih za složenije zadatke u školi i životu.
Roditelji često potcene značaj igre, misleći da je formalno obrazovanje jedini način da dete napreduje. Ali istraživanja pokazuju da se deca koja imaju više slobodnog vremena za igru lakše snalaze u složenim situacijama i pokazuju veću kreativnost. To znači da ne treba svaku aktivnost pretvarati u lekciju, već dopustiti detetu da uči spontano, kroz igru i istraživanje.
Stručnjaci preporučuju da deca imaju bar sat vremena dnevno za slobodnu igru, bez televizora, telefona i tableta. U tom vremenu grade svet po sopstvenim pravilima i iz njega izvlače lekcije koje nijedna knjiga ne može da prenese na isti način.
Strpljenje i ponavljanje su ključ trajnog znanja
Deca se razlikuju po tempu učenja. Dok jedno dete može brzo da zapamti pesmicu, drugom je potrebno više vremena i ponavljanja. To nije znak da je jedno „pametnije“ od drugog, već da svako ima svoj stil učenja.
Strpljenje je najvažniji saveznik roditelja i nastavnika. Kada detetu date dovoljno vremena da ponovi gradivo, kada ga ne požurujete i ne upoređujete sa drugima, stvarate prostor u kojem učenje postaje prirodan proces. Ponavljanjem se gradivo učvršćuje i prelazi iz kratkoročnog u dugoročno pamćenje.
Psiholozi objašnjavaju da mozak dece funkcioniše najbolje kada im se informacije ponavljaju kroz različite oblike – pesmu, priču, sliku, praktičan primer. Ako dete ne razume zadatak iz matematike, možda će ga bolje usvojiti kroz crtanje, slaganje predmeta ili igru sa roditeljima.
Ponavljanje u različitim formama omogućava da se isti sadržaj „prelomi“ na više načina, dok se ne pronađe onaj koji detetu najviše odgovara.
Upravo tu roditelji imaju važnu ulogu. Umesto da se fokusiraju na brzinu, bolje je obratiti pažnju na dubinu učenja. Kada dete razume suštinu, znanje postaje trajno i mnogo lakše se nadograđuje.
Kako probuditi unutrašnju radoznalost?
Nijedno dete neće učiti efikasno ako ne vidi smisao u onome što radi. Motivacija je često presudna za uspeh. Ako dete uči samo da bi dobilo ocenu ili izbeglo kaznu, znanje će biti površno i kratkoročno. Ali ako pronađe unutrašnju motivaciju, rezultati će biti dugoročni.
Deca uče najbolje kada su radoznala. Ako vole dinosauruse, lakše će zapamtiti složene informacije iz biologije. Ako obožavaju muziku, kroz ritam i pesmu brže će naučiti brojeve i slova. Zadatak roditelja i nastavnika je da pronađu ono što dete inspiriše i da kroz tu temu uvode nova znanja.
Motivacija se gradi i pohvalom. Kada dete oseti da je njegov trud prepoznat, ima veću želju da nastavi da uči. Pohvala ne mora biti materijalna nagrada – dovoljna je reč podrške, zajedničko vreme ili osmeh. Na taj način dete uči da je znanje vrednost samo po sebi, a ne sredstvo za dobijanje poklona.
Važno je i naučiti decu da je u redu grešiti. Ako svaka greška donosi kaznu ili kritiku, dete će izgubiti motivaciju da pokuša ponovo. Ali ako vidi da je greška prilika za učenje, biće hrabrije i spremnije da istražuje nove stvari.
Deca uče lakše kada imaju stabilno okruženje, dovoljno igre, strpljenje odraslih, unutrašnju motivaciju i podršku zajednice. Znanje se ne gradi samo u učionici, već u svakom trenutku života.
Zato je važno da im pružimo mirno okruženje, da im dozvolimo igru, da pokažemo strpljenje i da ih inspirišemo da istražuju. Ako deca nauče da učenje može biti zanimljivo, korisno i nagrađujuće, njihov put ka znanju biće mnogo lakši.
