Svaka priča u sebi ima neku poruku upućenu čitaocu, ove kratke priče pred vama namenjene su deci i veoma su poučne. U nekima su opisane prave vrednosti, a neke bacaju akcenat na loše ponašanje.
Jabuka – Dragan Lukić
Na brdu je raslo drvo. Na njemu je visila rumena jabuka. Naišao je lopov. Popeo se na drvo i kad je hteo dohvatiti jabuku, grana se zatresla i jabuka je rekla:
– Nisam ja za tebe.
Otkinula se, pala na zemlju i počela se kotrljati niz brdo. S proplanka su jabuku videli čobani.
– Gle lepe jabuke!
Nastala je svađa oko toga ko ju je prvi ugledao. Svi potrčaše prema njoj. A jabuka reče:
– Nisam za vas.
Skrene naglo i otkotrlja se dalje. Kotrljala se tako jabuka, kotrljala i naišla na dva putnika.
Videli je i jedan i drugi, i pomislili: “ Lepe li jabuke! Uzeću je, ali da ne vidi moj saputnik!” A jabuka reče: – Nisam za vas.
Skrene i otkotrlja se dalje preko livade. Na livadi je spavao dečak, a devojčica je sedela pored njega. Ugledala je jabuku i rekla:
– O, divne li jabuke! Probudiću brata, pa ćemo je zajedno pojesti.
A jabuka se nasmešila:
– Ja sam za vas“. I dokotrlja se devojčici u krilo.
Četiri devojčice – Dragan Lukić
Ide mama ulicom i vodi četiri devojčice.
Mama kaže: – Kupiću jednu tašnu.
Četiri devojčice kažu: – I četiri tašnice. I četiri tašnice.
Mama kaže: – Kupiću jedan veliki češalj.
Četiri devojčice kažu: – I četiri češljića. I četiri češljića
Mama kaže: – Kupiču jednu veliku maramu.
Četiri devojčice kažu: – I četiri male marame. I četiri male marame.
Mama kaže: – Kupiću jednu ribaću četku.
Četiri devojčice nisu ništa rekle…
Kako se ko zove – Semjon Kogan
Upitala deca ždrebe:
– Zašto tebe zovu Vetrić?
– Ja brzo trčim. Kao vetar.
– A zašto bebe zovu Nosilja? – obratila se deca kokoški.
– Ja nosim jaja.
– A zašto su tebe nazvali Pevac? – pitala deca petal.
– A glasno pevam i svojim kukurikanjem vas budim u zoru.
– A tebe, magarče, zašto te zovu Tvrdoglavi?
– Neću da ti kažem! – odgovori magarac i udari kopitama o zemlju.
Odgovor –Sergej Mihalkov
Došlo jednom pile velikom petlu i počelo mu dosađivati pitanjima:
– Zašto roda ima dug kljun i još duže noge, a ja sasvim male?
– Ostavi me na miru!
– Zašto zec ima duge uši, a ja nemam nikakve?
– Ne dosađuj mi!
– Zašto mace ima lepu dlaku, a ja samo žuto paperje?
– Mani me se!
– Zašto kučence zna da vrti repom, a ja uopšte nemam rep?
– Ćuti!
– Zašto jare ima lepe roščiće, a ja nemam ni ružne?
– Prekini! Beži! – ozbiljno se naljutio petao.
– Svi mi govore beži, beži! Zašto svi odrasli odgovaraju na pitanja malih, a ti nećeš? – zapijukalo je pilence.
– Zato što ti ne pitas, već svima zavitiš – ozbiljno je odgovorio petao.
I to je bila prava istina.
Inat – Zlata Vidaček
Sima se sinoć naljutio na mamu. Nije htela da ga pusti da se duže igra u dvorištu. Bio je, istina, već mrak, ali neki njegovi drugovi ostali su i posle njega. Samo je on morao da ode kući.
Za vreme večere je ćutao i otišao na spavanje ljut. Kada se jutros probudio, svega se setio. I ljutina se vratila.
Skočio je s kreveta. Usne stisnuo i napućio. Namrgodio se. Ništa ne pita. Ni sa kim ne razgovara..
– Simo, donela sam ti čokoladu s lešnikom – kaže mama tek što se vratila sa pijace. U ruci joj pun zembilj.
– Ne mogu – odgovori Sima.
– Uzmi, vrlo je ukusna. Nisi, valjda, još uvek ljut?
– Ne mogu – ponavlja tiho.
– Dobro, kad nećeš. Poješćemo je tvoja sestra i ja.
Sima i dalje ćuti. A kad je pod sestrinim zubima zakrckao lešnik, samo je trepnuo. Ubrzu više čokolade nije bilo. Od nje je ostao samo komad svetlog staniola. Sestra ga je pažljivo raširila, ispravila savijene uglove i stavila među listove knjige.
– Eto, kakve ste. Ništa mi niste ostavile! – mrko je šapnuo Sima.
– Mama te je dvaput nudila. Što nisi uzeo!
– Da me je bar još jednom ponudila, sigurno da bih uzeo. Ali ona nije htela. Za inat.
