Mnogi pesnici su pisali svoje najlepše pesme baš o životinjama, ali možda najlepši stihovi, nastali su iz pera čuvenog Čika Jove Zmaja. Pred vama su neke od najlepših pesama o životinjama koje je napisao Jovan Jovanović Zmaj.
Ždrebence – Jovan Jovanović Zmaj
Ždrebence je malo,
tek mu deset dana,
al’ od njega nema mira
ni loza ni grana.
Po dvorištu skače,
vija starog kera,
a Julka ga grdi
i u red ga tera.
Pa mu nosi sena
juče pokošena:
„Evo, drago ždrebe,
ovo je za tebe!“
Kod mačke na časti – Jovan Jovanović Zmaj
U prastaro vreme
– Tako mala gudi
Miševi su bili
Bezazleni, ludi.
Mačka ih pozove
Na slatka semenja,
A oni joj dođu
Puni poverenja.
Trpeza je puna,
Sve j’izbrano jelo,
A mačka je sela
Baš u gornje čelo.
Pa očima svetlim
Meri svoje goste,
Misli kog će prvo,
A koga će posle.
Mačak ide mišu u svatove – Jovan Jovanović Zmaj
Ženio se mladi miš
U selu Šalali;
Vodili su devojku,
Mačka nisu zvali.
Mačak reko: „Čekajte
I gosta nezvana!“
U sonice uprego
Četiri zekana.
Pa pojuri svatovski
Po tom putu belom,
U paradi najvećoj,
S porodicom celom.
Ali neko poruči
Mišu brzojavom:
„Sakrijte se, svatovi,
Ne šal’te se glavom“!
Mačak stiže prekasno,
Jer za časak tili
Veseli su svatovi
Svi u rupi bili.
„Mnoga ljeta“ čulo se
Sve do zore same,
Iz mestanca sigurnog
Iz rupine tame.
Zeka, Zeka iz jendeka – Jovan Jovanović Zmaj
Skoči zeka iz jendeka,
pa po snegu lako prti,
Za njim skoči drugi, treći,
a za trećim i četvrti.
Po ćilimu belom skaču
jedan drugom na krkaču;
Premetnu se preko njuške,
valjaju se poleđuške.
Gurkaju se u tom trku,
ćuškaju se u tom huku,
ko ih gleda, ne mož’ znati,
Igraju l’ se, il’ se tuku.
Gledao ih lovac stari,
pucati mu beše žao,
Uze listak knjige bele,
pa je zeke – nacrtao.
Zeka, zeka, iz jendeka,
danaske si srećan bio!
Danas ti je – dece radi –
stari lovac oprostio.
Žaba čita novine – Jovan Jovanović Zmaj
Sedi baba sam
na listu lokvanja:
od žarkoga Sunca
štitom se zaklanja.
Da novine čita,
to vam slika kaže,
al’ ne mož’ da nađe
što joj oči traže.
Znate već o čemu
žabe brigu vode:
hoće li se skoro
odseliti rode.
Vrabac i mačka – Jovan Jovanović Zmaj
“Gde ćeš, vrapče, zimovati?”
– pita mačka vrapca stara.
“Ovde, onde, –
Tuda, svuda!”
– tako vrabac odgovara.
“Gde ceš, vrapce, danas ručat?”
– pita mačka vrapca stara.
“Na kraj šora,
Navrh ora’!”
– tako vrabac odgovara.
“A gde ti je konak, vrapče?”
– pita mačka vrapca stara.
“Šta te briga?
Pogodi ga!”
– tako vrabac odgovara.
“Znaš li, more, zašt’ te pitam?”
“Jer si mačka, a ja ptica!”
– To je reko
Pa uteko, –
Osta mačka tužna lica.
Kucina kuća – Jovan Jovanović Zmaj
Naša kuca živi
u rođenoj kući,
kuća joj je tolika,
mogu i ja ući.
Jedanput sam ušo,
ušao sam, bome,
i kuca se zdravo
radovala tome.
Jedanput sam ušo,
više neću ući
neka sedi sama
u toj svojoj kući.
Znate l’ zašto neću?
Ima mnogo buva, –
uf, toliko buva
da vas Bog sačuva!
Veverica – Jovan Jovanović Zmaj
Nisam čovek, nisam ptica,
ja se zovem – veverica!
Veverica veveri,
ko će da joj zameri?
A kad lovci dođu amo,
bež’te ptice, da begamo;
nek beži kud ko zna,
a već znadem kud ću ja;
gore, dole, pravo krivo,
brzo, lako, čilo, živo,
pod kamenje, u korenje,
u tazbinu, u jazbinu,
kroz rupicu u kućicu,
tu se malo smirim
pa kroz prozor virim.
Lovci traže: Gdi je? Gdi je
taj kumašin naš?
Naći ćeš me, kako nije
naći ćeš me baš!
